Деца имају инстинктивну потребу да дају допринос функционисању породице, да буду самостална и покажу да могу много. Ако им ту шансу пружите, то ће бити драгоцено и за њихове добре навике и за развој самопоуздања.
Иако у неком периоду, кад се навикну на то да родитељи много ствари раде за њих, делује као да су лењи и незаинтересовани, деца заправо не желе да радите ствари уместо њих. И њима је, као и свима нама, потребно да се осете важним и да имају свест о томе да функционисању своје породице дају неки значајан допринос.
Заправо, деци су потребне две врсте одговорности – брига о себи и допринос породици. Али, такав став и навике не развијају се преко ноћи. А не развијају се ни тако што детету од 10 година понављате свако јутро да треба да намести кревет и сложи пиџаму.
Све почиње од тренутка кад проходају. Двогодишњаку дајте салвете да постави на сто, а трогодишњак може да вам додаје судове из машине. Са четири године може да сложи чарапе, а са пет и да нахрани пса. Већ шестогодишњаци су довољно велики да распреме сто, са седам могу да заливају биљке и да сами буду за то одговорни, а са осам би већ требало да сами слажу своје ормане.
Али, шта је са доношењем одлука и одговорностима? У ком узрасту шта дозволити?
Направили смо релативно детаљан списак који вам помаже да својој деци дате онолико одговорности колико њихов узраст дозвољава. Ви их, наравно, прилагодите свом детету и околностима у којим живите.
И не заборавите да полако повећавате обим слободе и одговорности које пружате свом детету, помажући им тек онолико колико је неопходно, док не пређу на „следећи ниво“.