Deca imaju instinktivnu potrebu da daju doprinos funkcionisanju porodice, da budu samostalna i pokažu da mogu mnogo. Ako im tu šansu pružite, to će biti dragoceno i za njihove dobre navike i za razvoj samopouzdanja.
Iako u nekom periodu, kad se naviknu na to da roditelji mnogo stvari rade za njih, deluje kao da su lenji i nezainteresovani, deca zapravo ne žele da radite stvari umesto njih. I njima je, kao i svima nama, potrebno da se osete važnim i da imaju svest o tome da funkcionisanju svoje porodice daju neki značajan doprinos.
Zapravo, deci su potrebne dve vrste odgovornosti – briga o sebi i doprinos porodici. Ali, takav stav i navike ne razvijaju se preko noći. A ne razvijaju se ni tako što detetu od 10 godina ponavljate svako jutro da treba da namesti krevet i složi pidžamu.
Sve počinje od trenutka kad prohodaju. Dvogodišnjaku dajte salvete da postavi na sto, a trogodišnjak može da vam dodaje sudove iz mašine. Sa četiri godine može da složi čarape, a sa pet i da nahrani psa. Već šestogodišnjaci su dovoljno veliki da raspreme sto, sa sedam mogu da zalivaju biljke i da sami budu za to odgovorni, a sa osam bi već trebalo da sami slažu svoje ormane.
Ali, šta je sa donošenjem odluka i odgovornostima? U kom uzrastu šta dozvoliti?
Napravili smo relativno detaljan spisak koji vam pomaže da svojoj deci date onoliko odgovornosti koliko njihov uzrast dozvoljava. Vi ih, naravno, prilagodite svom detetu i okolnostima u kojim živite.
I ne zaboravite da polako povećavate obim slobode i odgovornosti koje pružate svom detetu, pomažući im tek onoliko koliko je neophodno, dok ne pređu na „sledeći nivo“.