Све жене, које сму прошле кроз трудноћу, у неком моменту помислиле су на дојење као начин храњења свог детета. Неке су сматрале да је то лако и да ће ићи само од себе, неке су се трудиле да науче колико могу, прикупљале информације на све стране, а неке су дигле руке од дојења пре него што су га и пробале…
Шта је то што нас удаљава од дојења, што је то што доведе до тога да једноставно једног дана дигнемо руке од дојења, одустанемо једноставно…
Да кренемо, пратећи временску линију, како би свима било лакше да схвате и да се пронађу…
ТРУДНОЋА
– Уколико у трудноћи око себе имате особе које су имале проблема са дојењем, а већина жена их је имала мањих или већих, тада сте под константним притисцима како је дојење: тешко, болно, препуно мука, болова, температуре, упале, рана, крварења из брадавица, како је то мучење за мајку и дете, како је немогуће изаћи из куће ако се доји, „види колико деце је одрасло на флашици и ништа им није“ – то сте сигурно чуле зар не… Е када имате овакву врсту „подршке“ тада је дојење осуђено на пропаст. Најчешће нема ту дојења или ће трајати толико кратко колико је потребно да се наиђе на било коју поменуту препреку испред које се одустаје јер „ето све се обистинило“, „лепо је мени рекла…“
НАКОН ПОРОЂАЈА
– Непосредно након порођаја, првих неколико дана док не крене већа количина млека, крећу муке зване: немам млека, беба је гладна, брадавице су мале, брадавице су велике, увучене су, равне су… ма не ваљају једноставно неће дете да их прихвати „дајте ало дохране да не ослаби“
– Дете се дохрањује још у породилишту, нико нема времена да помогне мајци да научи правилно да намести дете
– Крећу проблеми са лошим положајем на дојци, стварају се ранице (рагаде), дојке почињу јако да се пуне, препуњују се, појављује се упала „а дете гладно“, често ми то кажу.
ДОЛАЗАК КУЋИ
– Из породилишта већина породиља изађе са мањим или већим раницама на брадавицама јер нису научиле правилно постављање бебе на дојку (сретне су оне чије бебе знају да се саме наместе), подоји су болни, дохрана је стално присутна
– Породица стоји изнад главе и забринуто цокће… „ма дај детету мало на флашицу гладно је“
– Захтева се уоброчавање јер „дете мора да сиса на три сата а не стално“, „оптерећује стомак“, „није то добро“, „слабо је млеко“…
– Посета патронаже, која је сама по себи довољно стресна већини мајки јер се осећају као на испиту мајчинства, се најчешће претвори у ноћну мору: „није дете довољно добило“, „не ваљају брадавице… зар још ниси купила вештачке“, „дај детету мало воде врућине су“, „дај мало чаја за грчеве пати дете“, „никако често да сиса“… „Видимо се сутра ако не добије морамо на адаптирано“, „после сваког подоја по 30мл дохране па ако попије гладно је, не ваља ти млеко“…
У НЕКОМ МОМЕНТУ ПРВОГ МЕСЕЦА
– Дојке су се препуниле „прекидај дојење имаш упалу“, мајка добије температуру од препуњености и иде савет „прекидај дојење не сме се дојити са температуром“, следећа је терапија антибиотицима „прекидај дојење не ваља то мораш на дохрану“, дете често сиса „не ваља ти млеко, слабо је није заситно“ „мало ти је млека“…
– „Мораш да издајаш да имаш млека“, „Не смеш да издајаш неће више бити млека“,
И онда опет и опет и опет: „Ма дај детету на флашицу гладно је, не иде то теби…“
Ех… па како преживети то дојење? Шта радити? Како сачувати здраву памет поред свега? Па погледајте само колико негативности, колико замки, колико страха, стреса и притисака… Како даље?
Једноставно, помислите на све сисаре који хране своју младунчад, њихове бебе сисају када и колико желе, мајке им то допуштају, не гледају на сат, немају слабо млеко, не слушају комшиницу, не купују опрему „за сваки случај“, нико их не вага, нико им не ствара тензију… Замислите да сте на пустом острву само ви и беба и дозволите да сиса када и колико жели. Неће се сигурно прејести нити оптеретити стомак, а неће верујте ни остати гладно. У првом месецу може само да има премало подоја ако је поспано, тада будите дете што чешће, а ако само тражи то је одлично. Не може подоја бити много може само бити мало.
Тек када будете „на свом пустом острву“ дојење ће ићи како треба.
Пригрлите сву помоћ око куће, породице, пијаце… а ви драге мајке посветите се дојењу. Када дете мало порасте биће времена за све друго па и за кућу. Није залуд речено да мајка првих 40 дана мора да се посвети себи и беби, а после тога полако све дође на своје.
Аутор: Тереза Киш Миљковић „Моја подршка дојењу“ www.facebook.com/dojenje