Koliko puta ste čuli od roditelja da je dete „zahtevno“, „hiperaktivno“, „osetljivo“, „plašljivo“, „dobro“, „izazovno“ itd? Takođe, veoma učestalo roditelji koji imaju više od jednog deteta govore kako su braća i/ili sestre potpuno različitog karaktera i da kod jednog deteta „prolazi“ jedna vaspitna mera, a kod drugog potpuno suprotna?
Zapravo, ovi epiteti i opisi koje roditelji često koriste se odnose pre svega na temperament deteta. Temeprament je nešto šta nam je dato rođenjem. Možda neki roditelji pomisle da postoji „dobar“ ili „loš“ temperament, ali to nije tačno. Naime, temperament ne može biti niti „dobar, niti „loš“, može biti samo drugačiji. Svaka osoba ima svoj temperament i po tome se ljudi (pa i deca) međusobno razlikuju.
Upoznaj svoje dete: Kako se temperament procenjuje?
Temperament nije jedan i on se sastoji od više različitih karakteristika, odnosno dimenzija, i svaki roditelj može da proceni u kojoj meri je svaka od tih dimenzija izražena kod njegovog deteta. Na primer, jedna od dimenzija temperamenta je koliko dete ima tendenciju da izbegava opasnost. Postoje deca koja su po prirodi strašljiva (ili anksiozna) i svaki minimalni znak neke opasnosti, oni će se povući. Za njih opasnost može biti i ulazak u neku socijalnu situaciju, ali i bilo koja nova i nepoznata situacija (na primer polazak u školu). S druge strane postoje ona deca koja nemaju tako izražen strah od tih nepoznatih situacija i okolnosti, pa se često za njih kaže da su neustrašiva. Pored pomenute dimenzije temperamenta, postoji i dimenzija potraga za novinom i istraživanjem, zavisnost od nagrade, kao i dimenzija upornost.
Šta je senzitivan ili izazovan temeprament?
Iako će većina roditelja reći da deca koja su po prirodi povučenija i manje društvena su ta koja imaju osetljiv temperament, istina je ipak da sva deca koja na prethodno pomenutim dimenzijama idu u bilo koju krajnost poseduju osetljiv ili izazovan temperament. Na primer dete koje pokazuje impulsivno ponašanje, povišen istraživački nagon, ekstremno visoku socijabilnost i/ili visok nivo energije, može zapravo pokazati neka nestašna ponašanja koja odraslima uglavnom smetaju. Često ta deca budu nazivana pogrdnim imenima i pridevima: „nemiran/na“, „bezobrazan/na“, „hiperaktivan/na“, „nemoguć/a“,… Iako ne deluje tako, ta deca zaista u jednom momemntu počnu da veruju da su „loša“ i to ima jak uticaj na to da njihovo samopouzdanje bude nisko.
Srećom, većina dece je negde između na dimenzijama temperamenta, ali da bi roditelj prilagodio svoj roditeljski pristup svom detetu, bilo bi poželjno da dobro upozna svoje dete.
Kako predvideti potencijalne tačke konflikta između deteta i roditelja
Iako ne postoji „dobar“ ili „loš“ temperament, često se dogodi da roditeljima ne prijaju određene karakteristike temperamenta njihovog deteta. To se dešava zbog toga što u tim dimenzijama (karakteristikama) roditelj i dete su potpuna suprotnost. Na primer dete koje ima visok nivo energičnosti i aktivnosti, stalno je u pokretu i non stop trči, sa jedne strane, i roditelj koji ima nizak nivo aktivnost, voli da provodi vreme više čitajući knjige ili sklapajući puzzle, sa druge strane. I za roditelja, i za dete ova kombinacija može biti iscrpljujuća, ali i tačka nerazumevanja i budućih konflikata. Ukoliko roditelj ne priđe na adekvatan način svom detetu koji se razlikuje od roditelja, može doći do narušavanja odnosa sa detetom, što utiče na celokupan psihološki razvoj deteta: na njegov karakter, na samopouzdanje, kao i na sve druge važne životne veštine.
Koji roditeljski pristup koristiti u zavisnosti od temperamenta deteta
S obzirom da je svako dete različito što zbog temperamenta, što zbog karaktera koji se vremenom oblikovao pod uticajem sredine, i pristup roditelja bi bilo poželjno da se prilagođava. Na primer, ukoliko je dete aktivno, energično, voli da trči i da se igra aktivnih igara, potpuno je logično da mu to i obezbedite. Ovakva deca često su manje svesna svoje telesne šeme i kada su kod kuće lako se mogu povrediti. Zato je važno da se deci ovakvog temperamenta obezbedi dovoljno prostora da mogu sigurno da se igraju, i da im se u isto vreme šalju ohrabrujuće poruke kao što su: “Sviđa mi se to što sve radiš tako brzo”. Ove poruke su posebno važne za izgrađivanje zdravog samopouzdanja kod ove dece, zato što će ih okolina u većoj, ili manjoj meri uvek osuđivati zbog njihove aktivnosti koja je mnogo viša nego što mnogi očekuju. Ovde nije suština da ih predstavljamo uvek u pozitivnom svetlu, već da u njihovom ponašanju istaknemo ono što je pozitivno i to koristimo kroz komunikaciju kao mala “ostrvca” da ih hrabrimo i šaljemo ljubav.
Poseban izazov za decu ovakvog temperamenta predstavlja situacija kada je potrebno da dete sedi bar 45 minuta mirno (na primer u školi). Postoji mnogo alata kojima roditelji mogu pomoći detetu da nauči veštinu dužeg sedenja i rada na određenom intelektualnom zadatku, ali je veoma važno ispoštovati detetovu potrebu za aktivnošću. Jedan od načina je da roditelj zajedno sa detetom isplanira određene fizičke vežbe ili aktivnosti između dužeg sedenja (na svakih na primer 30 – 45 minuta ako treba nešto duže da radi).
Nikolina Milosavljević, psiholog i psihoterapeut
Izvor: Roditeljstvo