Коју шансу да се промени има дете које је проглашено за малог насилника?

новембар 20, 2019

Насиље над само нашим дететом неретко може да буде свака ситуација у којој се наше дете осећа лоше, одбачено или повређено од стране вршњака.Обрнута логика не постоји. Иако је одбаченост и повређеност нешто што нас прати цео живот и у великом броју случајева први пут се управо искуси у породичном дому.

Пре свега не постоји ,”мала насилница” и ,”мали насилник”, постоје само деца са проблемом у понашању и родитељи који су мање или више свесни свог детета, и родитељи са мање или више капацитета да се својим дететом баве, или просто деца која пролазе нормалну фазу у животу звану “одрастање” у којој испитују границе света око себе, на не баш пријатан начин.

Мој утисак је да се на већину дечјих размирица бурно заштитнички реагује и карактерише се као насиље, што је такође један вид насиља, али у који су онда уплетени и родитељи чији поглед почиње и завршава се само на њиховом детету. Понављам, САМО НА ЊИХОВИМ ДЕТЕТУ. И онда вечни коментар на сваку тему “родитељи ви сте проблем, све из куће иде, све је до вас” и тако даље. Мени је стварно доста да се за све искључиво криве родитељи. То практично значи да наше дете које васпитавамо ми савршени, образовани и просветљени нема права на грешку, на глупост, на лоше искуство, или да чак и само буде лоше у некој ситуацији или периоду живота. То такође значи да деца која имају родитеље који нису савршени као ми, су унапред изгубили у друштву које очекује савршено, без да се то друштво запита да ли је нешто и до њега.

Како дете практично да научи туђе границе и поред свега чему сте га учили, ако не погреши? Ако се не посвађа, ако пребурно не реагује понекад, ако из љубоморе не буде пакосно итд. И можда најважније ако му друго дете не покаже границу. Пустите децу да другој деци показују границе! (ово се не односи на физичко насиље) Све развојне фазе пуне разних осећања која деца треба да прођу управо у интеракцији са својим вршњацима су под будним оком свих. Наравно, друго дете ако повреди наше, оно није дете, оно нема име и презиме и контекст, оно постаје насилник а његови родитељи “они што им треба одузети дете”. Опет, ако наше дете то исто уради, оно је осетљиво, не би да није изазвано, то не личи на њега, у лошој је фази итд, или просто не знате одакле и где је то видео и чуо и учинићете све да се то не понови. У оба случаја ваше и само ваше дете је жртва, а друго дете је увек само “мали насилник” без имена и презимена. То је пре свега насилно према вашем детету, јер му шаљете поруку да је свет лоше место, да су људи ето тако лоши, да нема права на грешку, на лоше понашање, на исказивање лоших осећања, да нема помирења, да нема грађења односа. Јер односи се граде на сталном кршењу и постављању граница.

И најзад, када оно буде ушло у пубертет и када не будете могли да га препознате, биће вам страшно криво да оно за другог родитеља буде “мали насилник” или “мала насилница” . Тада ће вам бити жао што не живите у друштву које поред свог гледа и друге људе. Други људи и туђа деца су наш живот. То су будући кумови, момци, девојке нашег детета. То су можда будући наши лекари, адвокати, председници, или просто комшије које ће нам помоћи да заменимо гуму. Деца се развијају, мењају, одрастају. Деца нису њихови поступци. Они тек треба да постану људи. Коју шансу има дете које је проглашено за малог насилника да се промени? Зашто одрасла особа тако карактерише туђе дете? Зашто медији преносе дечје размирице и на насловне стране стављају ,,мали насилници”? Зашто је туђе дете мање важно за овај свет од нашег? Где вам је љубав? Вама првима. А захтевате је толико за себе!

Волите се, људи, бре! Волите друге као што волите себе саме, без тога сте руља обичних себичњака и егоиста!

Аутор: Јелена Обреновић Дамњановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама