Поводом одлуке о обустави штрајка
Још једно велико ништа. Можда смо некако и навикли да нас ништа дочека од надлежних институција, али оно има посебну тежину када стигне од колега. Истих оних који кажу да заступају заједничке интересе, истих оних који најбоље и познају све околности у којима се просветни раднице налазе (а можда и не) и истих оних који позивају на одбрану достојанства.
Прави просветни радник никада у својим захтевима не ставља побољшање материјалног положаја на прво место (иако је он сраман и на то има пуно право и, на крају крајева, јесте показатељ колико си цењен од стране друштва). Прави просветни радник брине о добробити школе, ученика и о свом положају у самој школи. Као и претходних пута, наша школа је јасно изнела свој став да жели конкретне мере које ће побољшати рад у школи – смањење административних послова, како би примарни посао образовања и васпитања опет добио примарну, а не секундарну улогу; повећање броја стручних сарадника; конкретне мера у поступању против насиља, како према ученицима, тако и према наставницима који га трпе свакодневно, као и убрзане процесе; фокусирање на ефекте предузетих корака, а не само на испоштоване и записане процедуре, након којих крајњи ефекат и не постоји.
Као одговор на ове и овакве захтеве, материјални положај је избио у први план. На крају се и свео на њега, на крају се и остало без њега, као и без свега осталог. Достојанства, на пример.
Синдикатима је предочено – Ако нема новца, обезбедите нам бар продуктивне и безбедне услове рада, оно што не кошта ништа, јер ми свакако никада нећемо бити довољно плаћени за сав посао који обављамо и одговорност коју имамо. Дајте нам бар могућност да га обављамо на начин на који је то иоле прихватљиво.
Јасне одговоре нисмо добили. У захтевима се наши конкретни захтеви нису нашли. У јавност је спорадично стигла прича о новцу, тачније о процентима, јер је цифру у динарској вредности тужно и помињати.
Сумњу у намере синдиката и њихов рад који је, већина од нас у то верује, већ унапред договорен са онима са којима преговарају, јавиле су се у тренутку када се неки од представника синдиката нису одазвали могућности да искористе медијски простор и најаве протесте и прошире причу о штрајку. Она се повећала сазнањем да већина школа и запослених у њима није ни знало да се одржава Протест просветних радника, нити је упозната са причом о штрајку.
Сумње су, изгледа, потврђене. Најављени штрајк је обустављен. И шта смо добили? Проценте и поновљене договоре постигнуте још у јуну. Значи, оно што је било већ дато, па одузето, па опет дато. Значи, ништа.
Односно, ипак нешто. Још једно понижење. Још један спуштен поглед. И још једно – тако вам и треба.
Овим се ограђујемо од свих потеза синдиката који нечије интересе сигурно заступају. Интересе просветних радника, свакако не.
Колектив Основне школе ,,Јован Миодраговић“ из Београда