Većina gimnazija u Beogradu i dalje je u potpunoj obustavi nastave, a sudeći po tome da su blokade učeničke, te da je u čak četiri škole reč o 24-časovnim dežurstvima, ne deluje da će se stvari tako brzo i lako promeniti.
U mnogim drugim gradovima takođe su srednje škole u blokadi. Tim povodom, te povodom razloga zbog kojih ne žele da od svojih ciljeva odustanu, kolektiv Filološke gimnazije u obustavi uputio je pismo svojim kolegama u Petoj gimnaziji. Sadržaj tog pisma prenosimo u celosti.
”U nespokojnim danima zasipanim agresijom razmaskiranih bahatosti, teško je čoveku i da primi, a kamoli da kritički i emocionalno obradi sve nijanse manipulacija, uzurpacija, nesavesnih podvala i besprizornih postupanja koje, srazmerno ispumpanom legitimitetu vlasti, ta ista vlast i njeni prislužnici ispumpavaju po nama.
U vremenu palih nadstrešnica, propalih ljudskosti uobručenih kapuljačama i maskama („Crni su im konji, crni konjanici”), u mesecima naoštrenih palica, okrvavljenih hauba, razjapljenih ekrana iz čijih čeljusti bljuju naslađivanja zbog efikasne učinkovitosti zvučnog topa (ili tog nečeg), u proleću u kojem cveće Pionirskog parka treba da se promoli kroz smeće kojim su ga zalivali „uzor ćaci i ćacijevci”, u prolećnoj Srbiji u kojoj nas ubeđuju da su kamare kamenica poželjni dizajn žardinjera (a mi neosvešćeni ne želimo da prihvatimo trasirani trend), u proleću koje i dalje pokušavaju da olinjaju svojim lažima, silom, nasiljem i bestidnošću, teško je podupreti, pa čak i sagledati svaki zrak koji sejači izvitoperenih istina pokušavaju da slome i podjarme.
Ipak, svi ovi zraci koji su se zimus promolili, sada se vijore kao topli dašak smisla i stegonoše spasenja. Poput Popinog maslačka, klijaju kroz pukotine zablindiranih koruptivnih dilova, mlazeva laži, kroz odneljuđene-razljućene, kroz crnilo pretnji, otimačina i ponižavanja.
Dokazuju da Popin maslačak može da poraste makar koliko Dučićevi suncokreti ‒ da jedan zračak svetlosti ume i da obasjava i da osvetljava i da rasvetljava.
Mnoge su se iskre izvile u svetlost proteklih meseci. Obasjali su nas studenti, srednjoškolci, profesori, penzioneri, roditelji đaka, poljoprivrednici, građani ‒ nepotkupljivi, slobodoljubivi, ljudoliki, gladni pravde, željni svoje države, otete himne i zastave, a ipak miloliki. Dogodili su nam se ljudi ‒ okičmenjeni, uspravljeni, solidarni, nežni i odvažni. Dogodila nam se priča vredna čoveka i desili su nam se ljudi ‒ vredni priče.
Pa da se podsetimo jedne takve. Kratke priče o našim dobrim komšijama: đacima, profesorima i roditeljima Pete beogradske gimnazije koji već nedeljama odolevaju pred sumnjivim naumima i zlonamernim nasrtajima nedostojnih da im preotmu kuću i razbaštine tradiciju. Kuću koja je danas čista slika onog otrežnjujućeg stiha što nam poručuje da je „svetlosti jedna zraka mera i cena sviju stvari”.
Ta svetlost koja nije utrnula pod nadstrešnicom estradnih koncepata kakve su joj nadležnici namenili, danas prerasta u štit svih srpskih škola i postaje mera ‒ njihovog opstanka ili nepovratnog uranjanja u mrak.
Posle 120 godina podučavanja i učenja u duhu svetosavsko-dositejevske tradicije, neko je pomislio da bi Peta beogradska mogla da postane pista za brendirana imena izaslanika vladajuće klike i uporište njihovog viđenja obrazovanja po sili, po nametu, po represiji, po ustoličavanju prve glave kuće kojoj skoro svi ukućani okreću leđa, ne želeći da postanu zamorčići namenjenog nam novog školskog poretka.
Ni Desanka Maksimović, ni Maga Magazinović, ni Nadežda Petrović, svojim profesorskim uziđivanjem u kolektivni duh Pete beogradske gimnazije izvesno nisu podizale školu čije bi direktorsko lice ikada smelo da bude saučesnik u estradizaciji obrazovanja ili prislužni, meki sagovornik vlastodržačko-medijske mašinerije koja se neistinama obrušava na dostojanstvo profesora i đaka.
Prvi čovek svake škole, u sistemu u kojem se škola ne razume kao politička, stranačka ili estradna prćija, trebalo bi da bude zastupnik, branilac i čuvar onog dragocenog semena iz kojeg su decenijama nicali tako posebni i toliko dragoceni đački plodovi.
A da bi takvo seme umeo da poneguje, i sam bi trebalo da bude od istoga soja. Ne može se korovom pleviti stoletna njiva-rađalica umlja. Biće da će biti obratno. Petogimnazijski izdanci iskoreniće korov koji bi da ih pokori.
Dragi naši prijatelji, koleginice i kolege, ponositi profesori Pete beogradske, u danu kada su pokušali da vas iskroje po svojim modlama i šnitovima, pokazali ste im da za vaše gabarite nemaju dovoljno štofa! Ustali ste i prošli kroz aplauz svojih đaka. Mi smo to gledali na mrežama.
Samo, ne znamo da li ste vi i vaši đaci uspeli da vidite i čujete naše aplauze iz svih učionica i škola koje ste tim činom obasjali i uspravili. Zato ih ovako javno ispisujemo, podsećajući (više nas nego vas) da je danas Peta beogradska gimnazija prva linija odbrane obrazovno-vaspitnog dostojanstva Srbije i onaj zračak prosvetiteljskog svetla koji damarima profesorskih ideala moramo udruženo rasplamsavati.
S ljubavlju i poštovanjem, Nastavni kolektiv profesora u obustavi Filološke gimnazije: dvaput u prošlosti vaši podstanari, u sadašnjosti ‒ odani saborci