Kada je Francuska prošlog meseca najavila program „Izaberi Francusku za visoko obrazovanje“, kojim se ukida dosadašnja praksa izjednačavanja školarina za studente van EU sa onima iz EU, reakcije nisu izostale. Od akademske 2026/27, studenti van EU plaćaće skoro 2.900 evra za osnovne i oko 4.000 evra za master studije — povećanje od čak 16 puta. Studentske organizacije su upozorile da se pristup obrazovanju sve više vezuje za novčanik i pasoš. Ekonomisti, sa druge strane, podsećaju na drugu stranu medalje: mladi predavači u Francuskoj, nakon desetak godina školovanja i postdoktorskog usavršavanja, zarađuju bruto oko 30.000 evra godišnje — dok ih top svetski univerziteti mogu platiti pet do deset puta više.
Francuska, dakle, nije izuzetak — ona je samo najnoviji primer jedne stare evropske dileme: ko treba da plati visoko obrazovanje, i koliko?
Skandinavija: besplatno, ali skupo za život
Norveška i Finska dugo su bile sinonim za besplatno obrazovanje — za sve, uključujući i studente van EU. Norveška je ipak okrenula novu stranicu: od 2023. studenti van EU/EEA plaćaju školarine koje se kreću između 15.000 i 34.000 evra godišnje, u zavisnosti od univerziteta i programa. Uz to, Norveška je jedna od najskupljih zemalja sveta za život, pa ukupni troškovi studiranja tamo mogu biti viši nego u Londonu. Finska je sličan put prošla 2017. — dok EU studenti i dalje studiraju besplatno, strani studenti na javnim univerzitetima plaćaju do 12.000 dolara godišnje za osnovne studije.
Danska je donekle drugačija priča: studenti iz EU/EEA i Švajcarske studiraju besplatno, dok strani studenti mogu platiti i do 18.000 evra godišnje.
Nemačka: jeftino, ali ne i bez troškova
Nemačka ostaje jedan od najatraktivnijih izbora za strane studente. Većina javnih univerziteta u Nemačkoj nudi besplatno obrazovanje i za studente iz EU i za one van EU — postoje samo mali administrativni troškovi. U praksi, to znači semestralne naknade od 200 do 500 evra. Međutim, troškovi života u gradovima poput Minhena ili Frankfurta mogu biti značajni, pa „besplatno školovanje“ ne znači i jeftino studiranje u celini.
Italija i Poljska: pristupačno i za ne-Evropljane
Italija ne naplaćuje dodatnu školarinu stranim studentima — svi plaćaju isto, oko 2.570 evra godišnje za osnovne studije na javnim univerzitetima. Uz mediteranski način života i relativno niže troškove stanovanja (posebno van Milana i Rima), Italija postaje sve popularnija destinacija za studente iz Azije, Afrike i Latinske Amerike.
Poljska je jedna od najjeftinijih zemalja za studiranje u celoj Evropi — školarine na javnim univerzitetima kreću se od 1.000 do 3.000 evra godišnje, uz niže troškove stanovanja i života nego u većini zapadnoevropskih zemalja. Posebno je popularna među studentima medicine iz zemalja van EU.
Holandija: dragocena lekcija iz demografije
Holandija je godinama bila magnet za međunarodne studente, zahvaljujući velikom broju programa na engleskom. Studenti iz EU plaćaju oko 2.500 evra, dok stranci plaćaju između 13.000 i 32.000 evra. Problem je, međutim, otkrila jedna studija: 57% međunarodnih studenata ostaje u zemlji godinu dana nakon diplomiranja, ali taj broj pada na svega 25% posle pet godina. Jednostavno — zemlja ulaže u obrazovanje, a korist od toga mahom odnose drugi. Vlada je reagovala smanjenjem broja programa na engleskom, što je već dovelo do pada broja međunarodnih studenata za skoro 5% u ovoj akademskoj godini.
Velika Britanija: skupo, ali globalno prepoznatljivo
Britanija naplaćuje školarine stranim studentima još od 1981. — i to se nije promenilo ni nakon Bregzita. Strani studenti plaćaju i do 44.000 evra godišnje, dok su školarine za domaće studente ograničene na oko 11.300 evra. Uprkos svemu, strani studenti čine 23% studentske populacije, a njihov doprinos britanskoj ekonomiji procenjuje se na oko 43 milijarde evra godišnje. Engleski jezik tu igra ključnu ulogu — Britanija nema realnog takmičara u privlačenju studenata koji žele diplomu na engleskom u evropskom okruženju.
Grčka i Austrija: pristupačne alternative
Grčka naplaćuje stranim studentima oko 1.500 evra godišnje, što je, u kombinaciji sa relativno niskim troškovima života, čini jednom od pristupačnijih studijskih destinacija. Austrija je slična priča: studenti iz EU studiraju besplatno, dok strani studenti plaćaju oko 1.500 evra godišnje na javnim univerzitetima. Beč pritom redovno osvaja titulu najboljeg grada za život na svetu — što ga čini atraktivnim i pored te skromne naknade.
Balkan: regionalna solidarnost i tržišne cene
Zemlje bivše Jugoslavije izgradile su specifičan sistem zasnovan na reciprocitetu: studenti iz susednih zemalja regiona često mogu ostvariti pravo na iste uslove kao domaći studenti. U Srbiji školarine za strance kreću se od 2.000 evra za društvene nauke do 5.000 evra za medicinu na engleskom, a broj stranih studenata se skoro udvostručio na oko 16.500. Hrvatska beleži rast od 25% u poslednjih pet godina, posebno na medicinskim programima, gde školarine za studente van EU mogu dostići 12.000 evra. Crna Gora nudi možda i najjednostavniji model u regionu — oko 500 evra po semestru na državnom univerzitetu. Bosna i Hercegovina je postala regionalni centar privatnog visokog obrazovanja koji privlači studente iz Turske i sa Bliskog istoka, sa cenama medicine i inženjerstva na engleskom i do 15.000 evra godišnje na privatnim fakultetima.
Šta sve ovo govori?
Troškovi studiranja u Evropi su generalno niži nego u SAD ili Australiji, ali razlike unutar same Evrope postaju sve veće. Jaz između zemalja koje obrazovanje tretiraju kao javno dobro (Nemačka, Italija, Grčka) i onih koje ga sve više posmatraju kao uslugu na tržištu (Britanija, Holandija, sada i Francuska) se produbljuje.