Rano je jutro. Krećem na posao. Hladno je, umorna sam od juče, od prekjuče, od pre mesec dana. Vozim u tišini, pa uključim radio. Onda mi smeta buka, pa ga isključim. Preturam po tašni jer sam sigurno nešto zaboravila. Vadim sve redom na sedište pored jer nema telefona. Kada je rusvaj potpun, napipam ga na dnu džepa od jakne. Sad nameštam jaknu. Zateže me oko vrata. A ni obrve mi nisu počupane. Neko mi svira jer vozim presporo, obilazi me, zapljusne mi sva stakla i onda počinjem da psujem. Naglas. Sve psujem. I državu, i platu, i kuću, i muža, i decu. Svi su mi krivi. Na kraju, i ceo život, koji je ovakav kakav je.
Dolazim konačno, ali mesta za parkiranje nema. A onda stanem u susednoj ulici i shvatim da sam stigla pola sata ranije. E, sad stvarno opsujem život ponovo, otvorim prozor i zapalim cigaretu. Slušam lupkanje kiše po krovu. Gledam je kako se sliva niz prozore. Počinjem da se kajem. I da se kravim. I da se vraćam u sebe. U život koji sam psovala. Koliko vredi moj život? Ima li cenu? Tišina je. I tada čujem…
„Hajde da gledamo mesec“, kaže moja unuka. Iznosim ležaljku i sklupčamo se u vedru letnju noć. Naslanja mi glavu na rame. Broji zvezde. Prati prstom avion koji treperi. Oko nas je gusta tama i ogromno nebo. Slušamo slavuje. Same i dovoljne, ćutimo u vasioni koja se slila u dva kvadrata.
„Hajde lezi“, kaže moja ćerka. Glas joj je miran i prirodan. Sve je raspremljeno i sudovi oprani. Nigde ni višak ni manjak. Spuštam se na krevet pomalo omamljena od infuzije. Pozlilo mi je kada smo ispratili goste sa slavske večere. Samo sam sela nasred raskupusane kuće i počela da plačem. Tonem u san. Smešim se u dva kvadrata topline.
„Hajde da prošetamo“, kaže moj otac. Kasno je veče. Pada sneg. Nema ljudi, samo bela nedodirnuta ulica. Ćutimo i ja ga hvatam pod ruku. Zagrebe me oštar štof kaputa po licu. On zastane, pogleda u nebo i nastavi dalje. Podignem glavu i vidim nas ispod svetiljke pod kišom pahulja u dva kvadrata spokoja.
„Hajde da raspremimo kuću“, kaže moja sestra.
„Hajde da prvo popijemo kafu“, kažem ja. I dok podižem šoljicu da srknem, ona već stoji na stolu i pajalicom skida prašinu sa lustera. A onda sve organizuje i oslobađa me potrebe da mislim, samo brišem, a ona se pojavljuje i nestaje, nadgleda i popravlja, ima je, pa je nema. Mali general iza kojeg možeš ići, a da te vetar ne dodirne. U pola kvadrata zagrljaja.
„Hajde da zidamo našu kuću“, kaže moj muž, u šetnji, jednog avgusta, kada sam ostala bez nade. U oktobru smo imali samo zidove i krov, kupili smo burek i otišli da je obiđemo. Prolazili smo kroz prostorije, bilo je hladno, on je objašnjavao šta će gde biti. Meni je sve bilo malo i usko, a onda smo stali pored otvora za prozor, razmotali mastan papir kao na nekom šanku i gledali u veliku dolinu sa crkvom u sredini. Kao kvadrat razglednice.
Koliko košta sedam i po kvadrata mog života u ovom gradu, na ovom kišnom danu, u blatnjavim kolima koja smrde na dim od cigarete? Izađem i zalupim vrata. Namestim okovratnik, otvorim kišobran i krenem. Sve koštaju. Baš sve. I zašto onda psujem?
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca