Koliko puta sam im rekla da čitaju ceo zadatak! Džabe! Ne slušaju!

avgust 12, 2019

Nevenka je sedela za trpezarijskim stolom i držala se za glavu. Ispred nje su bile dve gomile naslaganih papira, jedna sa zadacima koje je pregledala i ocenila, i druga sa onima koje tek treba da pregleda. Bila je na ivici suza. Suočavanje sa lošim rezultatima đaka ju je uvek pomeralo iz koloseka. Nije znala gde greši.

„Sve objasnim, sto puta ponovim, izigravam mečku sa drvenim ušima da im bude zanimljivo, i ništa!“ razmišljala je.

Miloš se plašio sam dve svari u životu – kada Nevenka donese kontrolne i pismene zadatke kući da ih pregleda, jer je tada postajala neopisivo nervozna, i tenzija u kući je trajala i dugo nakon što ih pregleda, i dolazaka njenih koleginica sa posla, jer su tada satima pričale o deci i kolegama koje nije poznavao, niti je želeo da ih upozna. Nažalost, u garsonjeri u kojoj su živeli, nije imao svoj kutak gde bi se osamio, pa je u tim situacijama izlazio u šetnju i čekao da mu Nevenka javi da su koleginice otišle.

„Iz čega danas?“

„Matematika…“ Nevenka je duboko udahnula. „Katastrofa! Nekad se zapitam zašto radim i zašto se trudim…“

„Uvek ista priča“ reče Miloš, više za sebe.

„Evo, pogledaj!“ Nevenka podiže papir i okrete ga prema Milošu. Prstom je pokazivala zadatak, iako je Miloš video samo crvenu hemijsku olovku kojom je papir bio išaran. „Pitanje je bilo ’Ako Rastko kupi pet jabuka, i dve pokloni sestri, a jednu pojede, koliko će mu ostati?’ Ovaj mali Nenad piše ’5-2=3’, znači pročitao pola, i završio. Koliko puta sam im rekla da čitaju ceo zadatak! Džabe! Ne slušaju! I, posle će da mi dođe njegova majka i da kaže da plaćaju profesora, i da profesor kaže da Nenad sve zna, i nikom nije jasno zašto dobija jedinice! A on prosto rečeno – ne sluša! Radi po svom!“

„Ma… i odrasli ljudi ne čitaju i ne slušaju, ali komentarišu, imaju mišljenje… a ne deca!“ pokušao je Miloš da je smiri

„Ovo ne možeš da zamisliš!“ besno je nastavila. „Lepo sam rekla – ’Na papiru navedite samo odgovore, nemojte prepisivati zadatke!’ i ponovila to dvadeset puta. Onda su jedan po jedan dizali ruke, i pitali da li treba da se zadaci prepisuju. Samo što nisam zajecala od očaja! I evo, pola kontrolnih sa prepisanim zadacima! Pa da se ubiješ, ništa drugo!“

„Dobro, što se nerviraš? To su deca, nije imao ko da ih nauči da slušaju šta im se kaže… Opet, ni mi odrasli nismo bolji!“ Miloš se nadao da će smiriti Nevenku, ali nije uspevao.

„Daj, molim te… Ovo je strašno!“

„Pa, stvarno… Evo, danas sam gledao novine na internetu… Baš bilo nešto o prosveti, i naslov glasi ’Najgori idu u prosvetu’…“

„E, to kad vidim, smuči mi se! Osveta loših đaka koji su postali novinari!“ Nevenka je besno lupila rukom o sto. Miloš joj priđe i zagrli je u želji da je smiri.

„Čekaj, polako…“

„Nemam šta da čekam! Dosta mi je više tih pljuvačina po prosveti. I, kad nas niko ne pljuje krenemo sami da se pljujemo! Najgori u prosveti, ma nemoj… A vidi šta sve moramo da radimo! Niko ne zna kako izgleda biti u prosveti!“ Nevenka skloni Miloševe ruke sa svojih ramena.

„Čekaj, ženo, nije to poenta!“

„A, šta je poenta? Sve je jasno! Najgori smo! I jesmo, jer ćutimo!“ Nevenka se ponovo uhvati za glavu.

„Pa, ženska glavo, ti se nerviraš što tebe deca ne slušaju, a pogledaj sebe! Ne dozvoljavaš mi da završim rečenicu, već imaš stav, nerviraš se… Smiri malo… Hoćeš da čuješ do kraja?“

„Hajde, molim te, da čujem… Mada znam već… I već se nerviram!“ reče žmureći.

„Dakle, prvo sam pogledao komentare ispod teksta, ali sad kad čujem tebe više se ni ne čudim toliko, jer…“

„Pa, naravno, jer lako je tebi da pričaš, ni ti ne znaš kako je to raditi u školi. Svi vide samo veliki raspust, i kratko radno vreme. A mi se satiremo od posla, još nas pljune ko stigne. Da samo vidiš kako se ponašaju roditelji, još su deca i dobra! Najgori u prosveti. E, moj ti…“

„Ma, nema veze… Nastavi da pregledaš kontrolne…“ Miloš je osetio da nije momenat da priča sa Nevenkom.

„Sad završi kad si me prekinuo!“

„Pa, pokušavam, ali ne ide mi nešto…“

„Dobro, ćutaću. Nastavi…“ Nevenka teatralno odgurnu papire od sebe i prekrsti ruke.

„Hvala, nastavnice, što ste mi dali reč!“ pokušao je Miloš da se našali.

„Jao, nemoj mi igrati po živcima, molim te. Pričaj.“

„Dakle, pogledam prvo komentare, a ono otprilike kao ti – ’Sramota! Ispadoše prosvetari šljam najgori! Ko objavljuje ove gluposti?!’ i tome slično.“

„Pa, naravno!“

„Pa, šta naravno? Ne znaš o čemu je tekst!“ Miloš je i sam počeo da se nervira.

„Jesi rekao da je tekst da najgori idu u prosvetu. Šta tu nije jasno?“

„Ali, tekst je analiza uspeha na prošlogodišnjem prijemnom! Pošto su prijemni za deset dana, dali su pregled kakav je uspeh bio prošle godine…“

„I, Učiteljski fakultet ima najgori prosek, jasno je! Divno!“

„Ne, niko nije pominjao Učiteljski…“ pokušao je Miloš da objasni.

„Šta su onda pominjali? Možda FON, pa su najgori u prosveti?“ sarkastično reče Nevenka.

„Čekaj, ženska glavo! Pominjali su PMF!“

„Jao, molim te… Sramota! Pući će mi glava od nerviranja!“ reče Nevenka.

„Šta je sramota? Tamo imaju smerove…“

„Znam da imaju smerove, nisam baš debil!“

„Ma, i ja sam lud što sam pokušao da ti ispričam nešto da te malo odvratim od kontrolnih. Nastavi da pregledaš, pa kad ne budeš nervozna ispričaću ti!“ Miloš je osetio da mu je krv jurnula u glavu. „I ja sam lud što se nerviram“ pomislio je

„Ja uopšte nisam bila nervozna dok mi nisi pomerio živce pričom o tom tekstu. Najgori u prosveti. To smo i zaslužili….“

„Dakle, tekst je analiza sa koliko poena su se prošlog juna prijavili za smerove koji su za nastavnike…“

„Ma, znam sve… Ne moraš da mi pričaš. Najgori smo. Sve jasno.“

Miloš zastade. „Gubim vreme, i još se nerviram, a ona samo što nije eksplodirala.“ pomislio je. „Šta ima novo inače?“ upita, pošto je izvadio patike iz ormana.

„Sad nećeš da pričaš? Menjaš temu?“ Nevenka se nervirala. „Em me prekine, em sad neće ni da završi“, mislila je.

„Pa, menjam… Ne slušaš me, pričaš svoje…“ reče Miloš vezujući pertle.

„Ne vredi, ne razumemo se…“ reče Nevenka, i uze novi list sa gomile kontrolnih.

„Sve manje se razumemo!“ promrmlja Miloš.

„Da, sad sam ja kreten!“

„Ko je to rekao?“

„Pa, eto, sve manje se razumemo…“

„Idem ja u šetnju!“

„Idi… Nađi se sa nekim drugarom pa reci kako najgori idu u prosvetu!“

„Javi kad pregledaš kontrolne…“ reče Miloš i izađe.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama