О ИЗОСТАВЉАЊУ ПОЕЗИЈЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ И ПИТАЊИМА КОЈЕ ОНО ПОКРЕЋЕ
Протеклих дана је јавност у нашој земљи уздрмала вест да је поезија Десанке Максимовић изостављена из Наставног плана и програма у трећем и четвртом разреду гимназијског образовања. Сви иоле упућени схватили су како се, сходно томе да њеног дела нема ни у прва два разреда, поетика најзначајније песникиње српске књижевности 20. века неће тумачити у оквиру гимназијског програма.
Поред разумевања и за реакције најшире читалачке публике, изазване нарочитим емоционалним доживљајем дела Десанке Максимовић (и њеног лика) – ипак су многи били затечени тоном којим се повела дискусија о овом важном питању. Заоштравање дискусије у јавном простору суочило нас је са чињеницом да многи наставници, као и представници научне и стручне јавности, нису свесни вишегодишњих промена у наставним плановима и програмима. Уназад неколико година промењени су програми у основној школи, а ово што се сада догађа са програмима у старијим разредима гимназије само је довршавање процеса те реформе.
Неколико година уназад уреднички и ауторски тимови наше куће прате измене у наставним плановима и програмима. Покушавамо да на најбољи и најкомпетентнији начин одговоримо на изазове тих промена. Схватамо да је посао реформисања неопходан, важан и одговоран, а и да није нимало ни једноставан ни лак. Међутим – са жаљењем морамо то да истакнемо, и то на крају процеса реформе – доведени смо у ситуацију да закључимо како тај посао није, ни издалека, испунио ни очекивања, нити сврху ради које је предузет.
Иза свега је остало осећање да су планови и програми рађени напречац, без дијалога са широм базом наставника књижевности и језика; да су програми претежним делом донети произвољно и без обраћања довољне пажње на кључне сегменте. Не треба подсећати да наставни планови и програми, када се једном донесу, утичу на наставни процес у хиљадама учионица у нашој земљи, на квалитет рада наставника и ученика, а у случају наставе књижевности и језика – и на формирање веома важних (естетичких и етичких) вредносних ставова. И да ти програми, у реализацији, обично имају (више)деценијску примену и функцију.
Нажалост, и поред племените и оправдане намере да се програм оријентише према исходима, његов садржај је (и поред одређених позитивних решења) по дубини мањкав и проблематичан, и то ће тек стварати проблеме у наставној реализацији. Као и обично, сав терет ће пасти на наставника, који се упорно у овим пословима заобилази као извор идеја или конструктивне критике.
Примера је много, а неки су у тој мери системски да изостављање поезије Десанке Максимовић делује само као повод за избијање незадовољства. Надамо се – и за конструктивну расправу и за одговарајућа решења.
Неусаглашеност наставних садржаја
Примера за неусаглашеност, недоследност, дисконтинуитет и веће или мање пропусте има више, те овде можемо поменути само неке од њих. Један од симптоматичнијих јесте и то да се актуелни назив предмета Српски језик и књижевност у основној школи – у званичној форми објављеној у Просветном гласнику – недоследно наводи: до седмог разред у пуном називу, а од седмог само: Српски језик (како је стајало у програмима пре реформе).
У трећем разреду основне школе из садржаја програма изостављена је цела граматичка област синтаксе: након што у првом и другом разреду ученици савладају основе реченице, према важећем плану и програму, са појмовима везаним за реченицу – срешће се тек у четвртом разреду. Књижевнотеоријски оквир и појмовник урађен је произвољно и непажљиво: обрађује се појам песме, али се у програму не помиње појам стиха.
Текстови су тематско-мотивски значајно осиромашени – мотиви и теме се понављају, уносећи монотонију у рад у учионици и потешкоће у стварању позитивне мотивације. Унет је читав низ текстова који не припадају канонском току српске књижевности и не постоји јасан критеријум по ком се уопште обрађују. За то време, канонских дела светске књижевности за децу готово да и нема, тако да постоји могућност да наши ђаци изађу из основне школе верујући да су Петар Пан и Пинокио јунаци цртаног филма. (Готово да би се тако дало закључити поводом изостављања из предметне наставе дела Стевана Сремца или Душана Ковачевића која су доживела екранизацију.)
У другом циклусу образовања је слично – свуда је видљиво осиромашење, и/или произвољност у одабиру дела савремене књижевности. Из граматике је, на пример, вероватно омашком, изостављена обрада глаголског придева радног.
О корелацији, на којој се изричито инсистира у новим програмима, није вођено довољно рачуна, па се тако Крвава бајка и Дневник Ане Франк на часовима књижевности обрађују годину дана пре обраде наставних садржаја у вези са Другим светским ратом на часовима историје.
У вези са садржајем тек објављених програма за трећи и четврти разред гимназије, осим изузимања поезије Десанке Максимовић, увелико се јављају многа питања, од којих се примарна (да ли случајно?) односе управо на делове из програмског садржаја који укључује наставну обраду песничких дела (и поетика): како тумачити песничку поетику Настасијевића на примеру обраде једне његове приповетке у обавезном делу програма (а поезије у изборном), или Стевана Раичковића, уколико се изостави Камена успаванка (и замени се Записима о Црном Владимиру). Потом: према ком критеријуму су изостављена дела Бранка Ћопића и Оскара Давича, на пример; нема ни поезије Растка Петровића ни Станислава Винавера (иначе неоправдано мало заступљеног у програмима); зашто су нека дела искључена са објашњењем да се већ обрађују у основној школи, а нека већ уврштена у основношколске програме поново се обрађују у гимназији, у обавезном или у изборном програму: Мамац Давида Албахарија (у осмом, па у четвртом гимназије), Бојићева Плава гробница и Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице Милоша Црњанског (у седмом, па у трећем разреду гимназије); зашто нема савремене српске драмске књижевности у програму за четврти разред, као ни избора из есејистике и књижевне критике. Упознавање, макар на основном нивоу, са књижевнотеоријским токовима у 20. веку – потпуно је изостављено. Има се и утисак да су творци програма настојали да принцип тематско-мотивског повезивања, карактеристичан за програме основне школе, примене и у настави књижевности у средњошколском образовању – у ком је (оправдано, и највећим делом) до сада заступљен периодизацијски принцип. (То је, може бити, и разлог „неуклапања“ књиге Тражим помиловање Десанке Максимовић и предлога исте комисије да се она ипак укључи у програм првог разреда, када се обрађује средњовековна књижевност, вероватно због тога што је реч о песничком дијалогу са Душановим закоником.)
Подсећамо да је реч о реформи гимназијског програма.
Како је до свега тога дошло, а нико се до сада није побунио?
Примера за пропусте је, нажалост, много. Поставља се питање како је до свега тога дошло и како стручна јавност, у коју се извесно сврставамо и ми – није раније реаговала. Са жалошћу констатујемо да је било готово немогуће реаговати јер ниједног тренутка, све до самог краја овог процеса – нисмо били у могућности да јасно сагледамо куда промене воде и са којом идејом се доносе. То се догодило зато што јавности није дата на увид целокупна концепција програма, а онда су, годину за годином, мењани, и то истовремено: први и пети, други и шести, трећи и седми, а сада и четврти и осми разред, када је реч о основној школи. Гимназијски програм је каснио за први и други разред, а сада су истовремено објављени програми за трећи и четврти разред.
Програми за гимназије су од почетка каснили, и ту је начињена највећа штета: већ другу годину заредом гимназијалци уче по новом програму, али из старих уџбеника – јер ниједан издавач није могао да за два-три месеца (од објављивања програма до почетка школске године) прође кроз читав процес од настанка уџбеника до његовог одобрења. У вези с тим се може поставити и питање: није ли изостављање поезије Десанке Максимовић делом последица и истовременог објављивања програма за два разреда – када знамо да су били велики размаци у објављивању програма за први и други разред. Стиче се утисак како је реч о намери да се пропуштено преконоћ надокнади – како би завршни испит у гимназијама могао несметано да се „обави“. Поставља се питање како су ученици и њихови наставници протекле две године остваривали наставу по реформисаном програму без одговарајућег (основног) наставног средства. (И то у настави свих предмета.)
Дакле, када је реч о промени програма за предмет Српски језик и књижевности (у основној школи и у гимназији), у делу обавезних и препоручених дела лектире – сваки пут кад је неко дело изостављено – ми који смо процес пратили надали смо се да ће се оно наћи у наредном разреду. Тек по објављивању преосталих делова програма можемо у пуном светлу да сагледамо све програмске целине у свим циклусима образовања. Тек сада смо сви у прилици да сагледамо евентуалне мањкавости и пропусте. (Вероватно су у истој прилици, у коју су се довели или су у њу доведени, и сами креатори програма. Међутим, шта сада?)
Проблематичан начин мењања програма и спровођења реформе
Наше је уверење да се управо у таквом начину мењања програма садрже сви проблеми на које се данас указује, или на које ће се тек указивати. Да је пажљиво конструисан целокупни програм за све циклусе образовања – у основној школи, разредне и предметне наставе, и у гимназијама и средњим школама – и да је пре озваничења стручно анализиран и прихваћен, до оваквих проблема и реакција не би ни дошло. (Примера ради, овакво доношење плана и програма довело је до тога да творци програма у петом разреду не знају на шта да се ослоне из програма четвртог разреда.)
Да би се реформа ваљано осмислила и конструисала, потребно је урадити много озбиљније припремне радње и, осим одговорног и неизоставног активног учешћа научних и стручних институција, тела и појединаца – укључити и друга веома важна ангажовања, међу којима су свакако пожељна анкетирања наставника и ученика. Тек тада се може одговорно одлучивати и о томе који канонски садржаји треба да се нађу у програму и на које начине се могу обрађивати наставни садржаји како би се приближили ученицима.
Напослетку, ваља поменути и то да је немогуће одговорно обавити посао који захтева велику етичку будност, ако су у комисијама ангажовани људи који су у директном сукобу интереса. Довољно је што поједини издавачи имају уреднике и сараднике на важним местима катедри језика и књижевности, па и Завода за унапређивање образовања и васпитања – можемо сачувати елементарни ниво пристојности избегавајући та имена и у комисијама ангажoваним у креирању програма.
Без обзира на то што би такво понашање и деловање морало да буде и питање личне етике, дужност институција попут ЗУОВ-а треба да буде и заштита кредибилитета ових комисија. Та заштита се постиже на два поменута начина: оно што комисије доносе ослања се и на емпиријски увид стечен укључивањем наставне праксе и искустава ученика и наставника, и други – чланови комисија нису у сукобу интереса.
Настављамо да верујемо да књижевно дело нуди једно незаменљиво искуство и да је пружање детету у руке кључева којима ће откључати његова танана значења – најважнији задатак наставе Српског језика и књижевности уопште. Само на ваљано осмишљеним наставним програмима, међу којима програм за предмет Српски језик и књижевност носи посебну одговорност, одгајаће се личности спремне да сутра поправе пропусте и грешке наше генерације, наше одсуство храбрости да будемо бољи и понудимо њима нешто боље од овог нашег.
На крају, није наодмет подсетити и на чувену Елиотову мисао, којом се руководимо у свом раду, а волели бисмо да је будно размотре сви који доносе одлуке о томе шта ће се наћи, а шта изоставити из наставног програма: „Традиција има много шири значај. Не може се наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом.“ Песничка збирка Тражим помиловање Десанке Максимовић једно је од (изостављених) дела српске књижевности које вишеструко оваплоћује ту тврдњу.
Не лишавајмо децу племенитог труда освајања сопствене традиције.
Пишу: Др Моња Јовић, Др Јелена Журић, уреднице у Издавачкој кући Едука