Koliko smo daleko od valjane reforme nastavnog plana i programa?

10 juna, 2020

O IZOSTAVLJANJU POEZIJE DESANKE MAKSIMOVIĆ I PITANJIMA KOJE ONO POKREĆE

Proteklih dana je javnost u našoj zemlji uzdrmala vest da je poezija Desanke Maksimović izostavljena iz Nastavnog plana i programa u trećem i četvrtom razredu gimnazijskog obrazovanja. Svi iole upućeni shvatili su kako se, shodno tome da njenog dela nema ni u prva dva razreda, poetika najznačajnije pesnikinje srpske književnosti 20. veka neće tumačiti u okviru gimnazijskog programa. 

Pored razumevanja i za reakcije najšire čitalačke publike, izazvane naročitim emocionalnim doživljajem dela Desanke Maksimović (i njenog lika) – ipak su mnogi bili zatečeni tonom kojim se povela diskusija o ovom važnom pitanju. Zaoštravanje diskusije u javnom prostoru suočilo nas je sa činjenicom da mnogi nastavnici, kao i predstavnici naučne i stručne javnosti, nisu svesni višegodišnjih promena u nastavnim planovima i programima. Unazad nekoliko godina promenjeni su programi u osnovnoj školi, a ovo što se sada događa sa programima u starijim razredima gimnazije samo je dovršavanje procesa te reforme.

Foto: Shutterstock

Nekoliko godina unazad urednički i autorski timovi naše kuće prate izmene u nastavnim planovima i programima. Pokušavamo da na najbolji i najkompetentniji način odgovorimo na izazove tih promena. Shvatamo da je posao reformisanja neophodan, važan i odgovoran, a i da nije nimalo ni jednostavan ni lak. Međutim – sa žaljenjem moramo to da istaknemo, i to na kraju procesa reforme – dovedeni smo u situaciju da zaključimo kako taj posao nije, ni izdaleka, ispunio ni očekivanja, niti svrhu radi koje je preduzet. 

Iza svega je ostalo osećanje da su planovi i programi rađeni naprečac, bez dijaloga sa širom bazom nastavnika književnosti i jezika; da su programi pretežnim delom doneti proizvoljno i bez obraćanja dovoljne pažnje na ključne segmente. Ne treba podsećati da nastavni planovi i programi, kada se jednom donesu, utiču na nastavni proces u hiljadama učionica u našoj zemlji, na kvalitet rada nastavnika i učenika, a u slučaju nastave književnosti i jezika – i na formiranje veoma važnih (estetičkih i etičkih) vrednosnih stavova. I da ti programi, u realizaciji, obično imaju (više)decenijsku primenu i funkciju.

Nažalost, i pored plemenite i opravdane namere da se program orijentiše prema ishodima, njegov sadržaj je (i pored određenih pozitivnih rešenja) po dubini manjkav i problematičan, i to će tek stvarati probleme u nastavnoj realizaciji. Kao i obično, sav teret će pasti na nastavnika, koji se uporno u ovim poslovima zaobilazi kao izvor ideja ili konstruktivne kritike.

Primera je mnogo, a neki su u toj meri sistemski da izostavljanje poezije Desanke Maksimović deluje samo kao povod za izbijanje nezadovoljstva. Nadamo se – i za konstruktivnu raspravu i za odgovarajuća rešenja. 

Neusaglašenost nastavnih sadržaja

Primera za neusaglašenost, nedoslednost, diskontinuitet i veće ili manje propuste ima više, te ovde možemo pomenuti samo neke od njih. Jedan od simptomatičnijih jeste i to da se aktuelni naziv predmeta Srpski jezik i književnost u osnovnoj školi – u zvaničnoj formi objavljenoj u Prosvetnom glasniku – nedosledno navodi: do sedmog razred u punom nazivu, a od sedmog samo: Srpski jezik (kako je stajalo u programima pre reforme).

U trećem razredu osnovne škole iz sadržaja programa izostavljena je cela gramatička oblast sintakse: nakon što u prvom i drugom razredu učenici savladaju osnove rečenice, prema važećem planu i programu, sa pojmovima vezanim za rečenicu – srešće se tek u četvrtom razredu. Književnoteorijski okvir i pojmovnik urađen je proizvoljno i nepažljivo: obrađuje se pojam pesme, ali se u programu ne pominje pojam stiha. 

Tekstovi su tematsko-motivski značajno osiromašeni – motivi i teme se ponavljaju, unoseći monotoniju u rad u učionici i poteškoće u stvaranju pozitivne motivacije. Unet je čitav niz tekstova koji ne pripadaju kanonskom toku srpske književnosti i ne postoji jasan kriterijum po kom se uopšte obrađuju. Za to vreme, kanonskih dela svetske književnosti za decu gotovo da i nema, tako da postoji mogućnost da naši đaci izađu iz osnovne škole verujući da su Petar Pan i Pinokio junaci crtanog filma. (Gotovo da bi se tako dalo zaključiti povodom izostavljanja iz predmetne nastave dela Stevana Sremca ili Dušana Kovačevića koja su doživela ekranizaciju.)

Foto: Shutterstock

U drugom ciklusu obrazovanja je slično – svuda je vidljivo osiromašenje, i/ili proizvoljnost u odabiru dela savremene književnosti. Iz gramatike je, na primer, verovatno omaškom, izostavljena obrada glagolskog prideva radnog.

O korelaciji, na kojoj se izričito insistira u novim programima, nije vođeno dovoljno računa, pa se tako Krvava bajka i Dnevnik Ane Frank na časovima književnosti obrađuju godinu dana pre obrade nastavnih sadržaja u vezi sa Drugim svetskim ratom na časovima istorije.

U vezi sa sadržajem tek objavljenih programa za treći i četvrti razred gimnazije, osim izuzimanja poezije Desanke Maksimović, uveliko se javljaju mnoga pitanja, od kojih se primarna (da li slučajno?) odnose upravo na delove iz programskog sadržaja koji uključuje nastavnu obradu pesničkih dela  (i poetika): kako tumačiti pesničku poetiku Nastasijevića na primeru obrade jedne njegove pripovetke u obaveznom delu programa (a poezije u izbornom), ili Stevana Raičkovića, ukoliko se izostavi Kamena uspavanka (i zameni se Zapisima o Crnom Vladimiru). Potom: prema kom kriterijumu su izostavljena dela Branka Ćopića i Oskara Daviča, na primer; nema ni poezije Rastka Petrovića ni Stanislava Vinavera (inače neopravdano malo zastupljenog u programima); zašto su neka dela isključena sa objašnjenjem da se već obrađuju u osnovnoj školi, a neka već uvrštena u osnovnoškolske programe ponovo se obrađuju u gimnaziji, u obaveznom ili u izbornom programu: Mamac Davida Albaharija (u osmom, pa u četvrtom gimnazije), Bojićeva Plava grobnica i Hadžiluk na Krf, do Plave grobnice Miloša Crnjanskog (u sedmom, pa u trećem razredu gimnazije); zašto nema savremene srpske dramske književnosti u programu za četvrti razred, kao ni izbora iz esejistike i književne kritike. Upoznavanje, makar na osnovnom nivou, sa književnoteorijskim tokovima u 20. veku – potpuno je izostavljeno. Ima se i utisak da su tvorci programa nastojali da princip tematsko-motivskog povezivanja, karakterističan za programe osnovne škole, primene i u nastavi književnosti u srednjoškolskom obrazovanju – u kom je (opravdano, i najvećim delom) do sada zastupljen periodizacijski princip. (To je, može biti, i razlog „neuklapanja“ knjige Tražim pomilovanje Desanke Maksimović i predloga iste komisije da se ona ipak uključi u program prvog razreda, kada se obrađuje srednjovekovna književnost, verovatno zbog toga što je reč o pesničkom dijalogu sa Dušanovim zakonikom.)  

Podsećamo da je reč o reformi gimnazijskog programa. 

Kako je do svega toga došlo, a niko se do sada nije pobunio?

Primera za propuste je, nažalost, mnogo. Postavlja se pitanje kako je do svega toga došlo i kako stručna javnost, u koju se izvesno svrstavamo i mi – nije ranije reagovala. Sa žalošću konstatujemo da je bilo gotovo nemoguće reagovati jer nijednog trenutka, sve do samog kraja ovog procesa – nismo bili u mogućnosti da jasno sagledamo kuda promene vode i sa kojom idejom se donose. To se dogodilo zato što javnosti nije data na uvid  celokupna koncepcija programa, a onda su, godinu za godinom, menjani, i to istovremeno: prvi i peti, drugi i šesti, treći i sedmi, a sada i četvrti i osmi razred, kada je reč o osnovnoj školi. Gimnazijski program je kasnio za prvi i drugi razred, a sada su istovremeno objavljeni programi za treći i četvrti razred. 

Programi za gimnazije su od početka kasnili, i tu je načinjena najveća šteta: već drugu godinu zaredom gimnazijalci uče po novom programu, ali iz starih udžbenika – jer nijedan izdavač nije mogao da za dva-tri meseca (od objavljivanja programa do početka školske godine) prođe kroz čitav proces od nastanka udžbenika do njegovog odobrenja. U vezi s tim se može postaviti i pitanje: nije li izostavljanje poezije Desanke Maksimović delom posledica i istovremenog objavljivanja programa za dva razreda – kada znamo da su bili veliki razmaci u objavljivanju programa za prvi i drugi razred. Stiče se utisak kako je reč o nameri da se propušteno prekonoć nadoknadi – kako bi završni ispit u gimnazijama mogao nesmetano da se „obavi“. Postavlja se pitanje kako su učenici i njihovi nastavnici protekle dve godine ostvarivali nastavu po reformisanom programu bez odgovarajućeg (osnovnog) nastavnog sredstva. (I to u nastavi svih predmeta.)

Dakle, kada je reč o promeni programa za predmet Srpski jezik i književnosti (u osnovnoj školi i u gimnaziji), u delu obaveznih i preporučenih dela lektire – svaki put kad je neko delo izostavljeno – mi koji smo proces pratili nadali smo se da će se ono naći u narednom razredu. Tek po objavljivanju preostalih delova programa možemo u punom svetlu da sagledamo sve programske celine u svim ciklusima obrazovanja. Tek sada smo svi u prilici da sagledamo eventualne manjkavosti i propuste. (Verovatno su u istoj prilici, u koju su se doveli ili su u nju dovedeni, i sami kreatori programa. Međutim, šta sada?)  

Foto: Shutterstock

Problematičan način menjanja programa i sprovođenja reforme

Naše je uverenje da se upravo u takvom načinu menjanja programa sadrže svi problemi na koje se danas ukazuje, ili na koje će se tek ukazivati. Da je pažljivo konstruisan celokupni program za sve cikluse obrazovanja – u osnovnoj školi, razredne i predmetne nastave, i u gimnazijama i srednjim školama – i da je pre ozvaničenja stručno analiziran i prihvaćen, do ovakvih problema i reakcija ne bi ni došlo. (Primera radi, ovakvo donošenje plana i programa dovelo je do toga da tvorci programa u petom razredu ne znaju na šta da se oslone iz programa četvrtog razreda.) 

Da bi se reforma valjano osmislila i konstruisala, potrebno je uraditi mnogo ozbiljnije pripremne radnje i, osim odgovornog i neizostavnog aktivnog učešća naučnih i stručnih institucija, tela i pojedinaca – uključiti i druga veoma važna angažovanja, među kojima su svakako poželjna anketiranja nastavnika i učenika. Tek tada se može odgovorno odlučivati i o tome koji kanonski sadržaji treba da se nađu u programu i na koje načine se mogu obrađivati nastavni sadržaji kako bi se približili učenicima.

Naposletku, valja pomenuti i to da je nemoguće odgovorno obaviti posao koji zahteva veliku etičku budnost, ako su u komisijama angažovani ljudi koji su u direktnom sukobu interesa. Dovoljno je što pojedini izdavači imaju urednike i  saradnike na važnim mestima katedri jezika i književnosti, pa i Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja – možemo sačuvati elementarni nivo pristojnosti izbegavajući ta imena i u komisijama angažovanim u kreiranju programa. 

Bez obzira na to što bi takvo ponašanje i delovanje moralo da bude i pitanje lične etike, dužnost institucija poput ZUOV-a treba da bude i zaštita kredibiliteta ovih komisija. Ta zaštita se postiže na dva pomenuta načina: ono što komisije donose oslanja se i na empirijski uvid stečen uključivanjem nastavne prakse i iskustava učenika i nastavnika, i drugi – članovi komisija nisu u sukobu interesa.

Nastavljamo da verujemo da književno delo nudi jedno nezamenljivo iskustvo i da je pružanje detetu u ruke ključeva kojima će otključati njegova tanana značenja – najvažniji zadatak nastave Srpskog jezika i književnosti uopšte. Samo na valjano osmišljenim nastavnim programima, među kojima program za predmet Srpski jezik i književnost nosi posebnu odgovornost, odgajaće se ličnosti spremne da sutra poprave propuste i greške naše generacije, naše odsustvo hrabrosti da budemo bolji i ponudimo njima nešto bolje od ovog našeg.

Na kraju, nije naodmet podsetiti i na čuvenu Eliotovu misao, kojom se rukovodimo u svom radu, a voleli bismo da je budno razmotre svi koji donose odluke o tome šta će se naći, a šta izostaviti iz nastavnog programa: „Tradicija ima mnogo širi značaj. Ne može se naslediti, a ako vam je potrebna, morate je steći velikim trudom.“  Pesnička zbirka Tražim pomilovanje Desanke Maksimović jedno je od (izostavljenih) dela srpske književnosti koje višestruko ovaploćuje tu tvrdnju.

Ne lišavajmo decu plemenitog truda osvajanja sopstvene tradicije.

Pišu: Dr Monja Jović, Dr Jelena Žurić, urednice u Izdavačkoj kući Eduka

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama