Аленова мама обратила нам се за помоћ јер је Ален имао потешкоћа с учењем. Према њеним наводима, дечак је у школи имао лошије резултате од старије сестре и, колико год учио, није успевао да поправи оцене. Аленова мајка била је толико избезумљена и узрујана да сам по њеном тону и забринутости готово закључила како је Ален на ивици да падне други разред гимназије. А онда сам сазнала да је врло добар ученик (с просеком 3,7) у једној захтевнијој гимназији.
Фамозних 5,00
Сећам се да у моје време није било пуно ученика који пролазе с 5,00 и да се за упис у гимназију није требало тући. Требало је имати одличан успех, а онда је, зависно од тога да ли је он ближе или даље од 5,00 ученику на располагању била тежа или лакша гимназија. Нису сви били оптерећени уписом у гимназију и завршетком факултета. Рекла бих да ни родитељи нису толико форсирали да дете мора имати завршен факултет.
Нажалост, рекла бих да је ситуација данас мало друкчија. Већ у 5. разреду основне школе почиње борба за добрим оценама јер се сада за упис средњу школу гледају оцене већ од 5. разреда. Успех 5,00 у основној школи више није довољан за упис жељене гимназије: сада сви имају 5,00! Потребни су додатни бодови, а то значи и додатне активности: музичка школа, такмичења, освајање златних медаља на спортским догађајима… Додатне активности, пак, значе да деца имају све мање времена да буду – деца. Коначно, образовање уопштено губи свој смисао и претвара се у један велики лов на одличне оцене. Све то с тенденцијом да једног дана можемо уписати „добар факултет“, шта год то значило. Да ли је „добар факултет“ уједно и избор самог детета, то је већ сасвим друга прича.
Kада сам била дете, мама и тата нису обраћали пажњу на моје домаће задатке, нико није седео са мном и „радио“. Можда би ми понекад нешто преконтролисали или ме испитали таблицу множења. Домаћи задатак је био моја ствар. Данас је домаћи задатак често пројект целе породице. Родитељи читају лектире, помажу детету да направи савршене цртеже за ликовно и понекад се питам ко иде у школу – родитељ или дете. Зато није ни чудо што све већи број родитеља чујем како говоре: „Завршили смо први разред.“ У том тренутку осетим лагану нервозу и имам потребу да питам ко га је завршио. Наиме, „стручно“ знам зашто то није добро.
Родитељи на тај начин одузимају детету осећај успеха, што је јако важно за развој самопоуздања. Ако су мама и тата завршили први разред, онда дете није успело, није самостално и не може бити поносно на свој успех.
На тај начин учимо дете да је свет опасно и грозно место у којем је потребно да нас неко штити и одрађује задатке уместо нас. Ако сама не могу да препричам лектиру, него ми мора помоћи мама, онда је лектира нешто стварно грозно. Једног дана то дете ће можда имати проблем с доношењем одлука јер: како одлучити о нечему важном и озбиљном када је лектира била компликована ствар.
На тај начин не учимо дете радним навикама. Помажемо му, ту смо за њега.
На тај начин не учимо дете одговорности. Преузимамо одговорност уместо њега. И онда ће оно једнога дана пребацивати одговорност на друге, што сигурно неће придонети његовим социјалним вештинама.
Шта дете учи из лошијих оцена које добије?
Свесна сам да то родитељи чине из најбоље намере, али родитељство је пуно ризика и мој је савет родитељима да попусте мало. Да пресложе своју листу вредности. Kада бисмо родитеље питали је ли им важније да дете буде срећно или да има 5,0, сигурна сам да би одговорили како желе да буде срећно. Осим тога, ево још неколико предности од тога да дете понекад добије јединицу, двојку или тројку и да учи само.
Оцена је повратна информација, па ће дете, ако добије јединицу, научити да није знало довољно. Осетиће неуспех на својој кожи и научиће да је неучење узрочно-последично повезано с оценама. Изједначиће труд с успехом. То ће бити његов неуспех. У том случају добро је да родитељ пита дете шта ће сада с тим и на тај начин пребаци одговорност на дете да реши проблем. Сада бих могла књигу да напишем о томе како ће му то користити у одраслој доби, али простор за чланак је премали. Ако дете не зна шта да ради, родитељ га може посаветовати.
Kада пустимо дете да учи само, дајемо му дозволу да мисли, да буде самостално, да је важно. Да верујемо у његове способности, да може успети и само.
Kада дете успе, а само је заслужно за то, имаће осећај поноса и то ће утицати на његов осећај сигурности, самопоуздања, самопоштовања.
Да поновим, верујем да сваки родитељ има позитивну намеру. Да жеља да његово дете остварује одличан успех у школи за њега значи неку сигурност и гаранцију да ће дете једног дана бити материјално осигурано. Да ће имати свој хлеб у рукама. Но у тој доброј намери родитељи понекад могу потпуно изгубити из вида дететове интересе, склоности, жеље. Дете може једног дана сасвим довољно зарађивати за живот као дрвосеча и бити срећно. Можда га баш боравак у канцеларији у лепој фотељи, у којој би морао да седи осам сати, не би чинио срећним. Но из перспективе родитеља та фотеља значи срећу. И њихов је циљ је само сместити дете у ту фотељу.
Несрећни “успешни” млади људи
Неретко нам на саветовање долазе дубоко несрећни млади људи који су завршили факултет који су им наметнули родитељи па сада раде посао који их ни најмање не мотивише. Иако из најбоље намере, ти млади људи у детињству су често добијали поруке да нису добри такви какви јесу. Да треба нешто да учине како би заслужили родитељску љубав. То нису биле вербалне и свесне поруке, већ оне неизговорене, врло суптилне, а толико снажне.
Сваки пут када се разочарамо јер дете добије четворку, а не петицу; сваки пут када се наљутимо јер је недостајала само једна петица да добије похвалницу; сваки пут када гурамо дете у активности које му не леже, а игноришемо његову жељу за, на пример, цртањем; сваки пут када спомене да жели да пева и заврши музичку академију, а ми му сугеришемо да од тога нема хлеба и да се усмери на нешто „нормално“, као што је право… Из најбоље намере дете једног дана ради посао који не може да смисли, буди се и леже несрећно, а своју тешко стечену диплому и зарађен новац најрадије би заменило за један дан среће на послу који воли и који га испуњава.
Сами млади који долазе на саветовање жале се на школски систем који укалупљује, не тражи разумевање и знање, већ пуко бубање, и још то бодује. Најгоре је од свега то што на овај начин деца губе унутрашњу мотивацију и на крају уче само због тог бода, а не ради знања. Све што су морали да набубају, врло брзо испари, а остају само бодови који не значе ништа: добре оцене не значе да ћеш по завршетку жељеног факултета радити посао за који си се годинама школовао, а диплома сигурно не значи и материјалну сигурност. Напокон, све што чине и чему их њихови родитељи усмеравају, заправо нема смисла.
Свако је дете свет за себе и поседује низ особина и склоности
Ако нам је дете слично, тада је логично што га пуно лакше разумемо и с њим се природно слажемо. Но нека деца нису слична родитељима. Жеља да променимо дете што сматрамо да би њему било лакше у животу кад би се понашало као ми, заправо није добра за дете. Понашање детета одраз је његовог темперамента, његовог идентитета, одраз њега самог. Kада то понашање желимо да променимо, порука коју детету шаљемо јесте да није довољно добро. Да нешто с њим није у реду те да мора бити такво и такво да би задобило нашу љубав.
Ако је циљ родитеља да му дете буде срећно, онда треба да га прихвати са свим његовим особинама, склоностима и несклоностима. Треба да га усмерава у оно што усрећује њега самог – а не у оно што усрећује родитеља или што родитељ мисли да би генерално било добро за дете. Дете ће нас можда задовољити и чинити оно што нас усрећује, али дугорочно неће бити срећно. А сумњам да иједан родитељ може бити срећан гледајући дете како пати.
Ево и савета о томе како дете водити кроз овај, не баш срећан образовни систем.
Треба учити дете да је знање вредност, да стицање знања може бити занимљиво, па чак и забавно.
Уместо да препричавамо лектиру за дете, можемо га одвести на извор знања.
Треба пустити дете да само учи и стече радне навике.
Упишимо дете у библиотеку и одласке тамо учинимо занимљивим и забавним.
И на крају, зашто сам толико пута написала забавно? Зато што ако озбиљно контролишемо задатке, ако озбиљно терамо дете да се прихвати посла, томе дајемо ноту досаде и озбиљности, која код детета може изазвати отпор. А како деца нису превише озбиљна и воле да се играју, искористимо њихов начин комуникације и приближимо им и себе, и учење, и школу, и успех.
Па шта ако понекад добију лошију оцену, као да је и сами нисмо добили. (Извињење свима који никада нису добили мање од пет).
Перл С. Бак рекла је: „Многи људи губе мале радости надајући се великој срећи.“ Стога бих свим родитељима поручила да се радије усмере на свакодневне мале ствари које живот чине лепшим њиховој породици. Нека сада омогуће детету да ужива у активностима које га веселе јер ће све те мале ствари створити добре темеље да њихово дете буде заиста срећно и успешно.
Аутор: Kристина Бачкоња, дипл. психолог
Извор: roditelji.hr