Ponekad se pitam ko danas ide u školu – roditelj ili dete?

april 1, 2017

Alenova mama obratila nam se za pomoć jer je Alen imao poteškoća s učenjem. Prema njenim navodima, dečak je u školi imao lošije rezultate od starije sestre i, koliko god učio, nije uspevao da popravi ocene. Alenova majka bila je toliko izbezumljena i uzrujana da sam po njenom tonu i zabrinutosti gotovo zaključila kako je Alen na ivici da padne drugi razred gimnazije. A onda sam saznala da je vrlo dobar učenik (s prosekom 3,7) u jednoj zahtevnijoj gimnaziji.

Famoznih 5,00

Sećam se da u moje vreme nije bilo puno učenika koji prolaze s 5,00 i da se za upis u gimnaziju nije trebalo tući. Trebalo je imati odličan uspeh, a onda je, zavisno od toga da li je on bliže ili dalje od 5,00 učeniku na raspolaganju bila teža ili lakša gimnazija. Nisu svi bili opterećeni upisom u gimnaziju i završetkom fakulteta. Rekla bih da ni roditelji nisu toliko forsirali da dete mora imati završen fakultet.

Nažalost, rekla bih da je situacija danas malo drukčija. Već u 5. razredu osnovne škole počinje borba za dobrim ocenama jer se sada za upis srednju školu gledaju ocene već od 5. razreda. Uspeh 5,00 u osnovnoj školi više nije dovoljan za upis željene gimnazije: sada svi imaju 5,00! Potrebni su dodatni bodovi, a to znači i dodatne aktivnosti: muzička škola, takmičenja, osvajanje zlatnih medalja na sportskim događajima… Dodatne aktivnosti, pak, znače da deca imaju sve manje vremena da budu – deca. Konačno, obrazovanje uopšteno gubi svoj smisao i pretvara se u jedan veliki lov na odlične ocene. Sve to s tendencijom da jednog dana možemo upisati “dobar fakultet”, šta god to značilo. Da li je “dobar fakultet” ujedno i izbor samog deteta, to je već sasvim druga priča.

Kada sam bila dete, mama i tata nisu obraćali pažnju na moje domaće zadatke, niko nije sedeo sa mnom i “radio”. Možda bi mi ponekad nešto prekontrolisali ili me ispitali tablicu množenja. Domaći zadatak je bio moja stvar. Danas je domaći zadatak često projekt cele porodice. Roditelji čitaju lektire, pomažu detetu da napravi savršene crteže za likovno i ponekad se pitam ko ide u školu – roditelj ili dete. Zato nije ni čudo što sve veći broj roditelja čujem kako govore: “Završili smo prvi razred.” U tom trenutku osetim laganu nervozu i imam potrebu da pitam ko ga je završio. Naime, “stručno” znam zašto to nije dobro.

Roditelji na taj način oduzimaju detetu osećaj uspeha, što je jako važno za razvoj samopouzdanja. Ako su mama i tata završili prvi razred, onda dete nije uspelo, nije samostalno i ne može biti ponosno na svoj uspeh.

Na taj način učimo dete da je svet opasno i grozno mesto u kojem je potrebno da nas neko štiti i odrađuje zadatke umesto nas. Ako sama ne mogu da prepričam lektiru, nego mi mora pomoći mama, onda je lektira nešto stvarno grozno. Jednog dana to dete će možda imati problem s donošenjem odluka jer: kako odlučiti o nečemu važnom i ozbiljnom kada je lektira bila komplikovana stvar.

Na taj način ne učimo dete radnim navikama. Pomažemo mu, tu smo za njega.

Na taj način ne učimo dete odgovornosti. Preuzimamo odgovornost umesto njega. I onda će ono jednoga dana prebacivati odgovornost na druge, što sigurno neće pridoneti njegovim socijalnim veštinama.

Šta dete uči iz lošijih ocena koje dobije?

Svesna sam da to roditelji čine iz najbolje namere, ali roditeljstvo je puno rizika i moj je savet roditeljima da popuste malo. Da preslože svoju listu vrednosti. Kada bismo roditelje pitali je li im važnije da dete bude srećno ili da ima 5,0, sigurna sam da bi odgovorili kako žele da bude srećno. Osim toga, evo još nekoliko prednosti od toga da dete ponekad dobije jedinicu, dvojku ili trojku i da uči samo.

Ocena je povratna informacija, pa će dete, ako dobije jedinicu, naučiti da nije znalo dovoljno. Osetiće neuspeh na svojoj koži i naučiće da je neučenje uzročno-posledično povezano s ocenama. Izjednačiće trud s uspehom. To će biti njegov neuspeh. U tom slučaju dobro je da roditelj pita dete šta će sada s tim i na taj način prebaci odgovornost na dete da reši problem. Sada bih mogla knjigu da napišem o tome kako će mu to koristiti u odrasloj dobi, ali prostor za članak je premali. Ako dete ne zna šta da radi, roditelj ga može posavetovati.

Kada pustimo dete da uči samo, dajemo mu dozvolu da misli, da bude samostalno, da je važno. Da verujemo u njegove sposobnosti, da može uspeti i samo.

Kada dete uspe, a samo je zaslužno za to, imaće osećaj ponosa i to će uticati na njegov osećaj sigurnosti, samopouzdanja, samopoštovanja.

Da ponovim, verujem da svaki roditelj ima pozitivnu nameru. Da želja da njegovo dete ostvaruje odličan uspeh u školi za njega znači neku sigurnost i garanciju da će dete jednog dana biti materijalno osigurano. Da će imati svoj hleb u rukama. No u toj dobroj nameri roditelji ponekad mogu potpuno izgubiti iz vida detetove interese, sklonosti, želje. Dete može jednog dana sasvim dovoljno zarađivati za život kao drvoseča i biti srećno. Možda ga baš boravak u kancelariji u lepoj fotelji, u kojoj bi morao da sedi osam sati, ne bi činio srećnim. No iz perspektive roditelja ta fotelja znači sreću. I njihov je cilj je samo smestiti dete u tu fotelju.

Nesrećni “uspešni” mladi ljudi

Neretko nam na savetovanje dolaze duboko nesrećni mladi ljudi koji su završili fakultet koji su im nametnuli roditelji pa sada rade posao koji ih ni najmanje ne motiviše. Iako iz najbolje namere, ti mladi ljudi u detinjstvu su često dobijali poruke da nisu dobri takvi kakvi jesu. Da treba nešto da učine kako bi zaslužili roditeljsku ljubav. To nisu bile verbalne i svesne poruke, već one neizgovorene, vrlo suptilne, a toliko snažne.

Svaki put kada se razočaramo jer dete dobije četvorku, a ne peticu; svaki put kada se naljutimo jer je nedostajala samo jedna petica da dobije pohvalnicu; svaki put kada guramo dete u aktivnosti koje mu ne leže, a ignorišemo njegovu želju za, na primer, crtanjem; svaki put kada spomene da želi da peva i završi muzičku akademiju, a mi mu sugerišemo da od toga nema hleba i da se usmeri na nešto “normalno”, kao što je pravo… Iz najbolje namere dete jednog dana radi posao koji ne može da smisli, budi se i leže nesrećno, a svoju teško stečenu diplomu i zarađen novac najradije bi zamenilo za jedan dan sreće na poslu koji voli i koji ga ispunjava.

Sami mladi koji dolaze na savetovanje žale se na školski sistem koji ukalupljuje, ne traži razumevanje i znanje, već puko bubanje, i još to boduje. Najgore je od svega to što na ovaj način deca gube unutrašnju motivaciju i na kraju uče samo zbog tog boda, a ne radi znanja. Sve što su morali da nabubaju, vrlo brzo ispari, a ostaju samo bodovi koji ne znače ništa: dobre ocene ne znače da ćeš po završetku željenog fakulteta raditi posao za koji si se godinama školovao, a diploma sigurno ne znači i materijalnu sigurnost. Napokon, sve što čine i čemu ih njihovi roditelji usmeravaju, zapravo nema smisla.

Svako je dete svet za sebe i poseduje niz osobina i sklonosti

Ako nam je dete slično, tada je logično što ga puno lakše razumemo i s njim se prirodno slažemo. No neka deca nisu slična roditeljima. Želja da promenimo dete što smatramo da bi njemu bilo lakše u životu kad bi se ponašalo kao mi, zapravo nije dobra za dete. Ponašanje deteta odraz je njegovog temperamenta, njegovog identiteta, odraz njega samog. Kada to ponašanje želimo da promenimo, poruka koju detetu šaljemo jeste da nije dovoljno dobro. Da nešto s njim nije u redu te da mora biti takvo i takvo da bi zadobilo našu ljubav.

Ako je cilj roditelja da mu dete bude srećno, onda treba da ga prihvati sa svim njegovim osobinama, sklonostima i nesklonostima. Treba da ga usmerava u ono što usrećuje njega samog – a ne u ono što usrećuje roditelja ili što roditelj misli da bi generalno bilo dobro za dete. Dete će nas možda zadovoljiti i činiti ono što nas usrećuje, ali dugoročno neće biti srećno. A sumnjam da ijedan roditelj može biti srećan gledajući dete kako pati.

Evo i saveta o tome kako dete voditi kroz ovaj, ne baš srećan obrazovni sistem.

Treba učiti dete da je znanje vrednost, da sticanje znanja može biti zanimljivo, pa čak i zabavno.

Umesto da prepričavamo lektiru za dete, možemo ga odvesti na izvor znanja.

Treba pustiti dete da samo uči i steče radne navike.

Upišimo dete u biblioteku i odlaske tamo učinimo zanimljivim i zabavnim.

I na kraju, zašto sam toliko puta napisala zabavno? Zato što ako ozbiljno kontrolišemo zadatke, ako ozbiljno teramo dete da se prihvati posla, tome dajemo notu dosade i ozbiljnosti, koja kod deteta može izazvati otpor. A kako deca nisu previše ozbiljna i vole da se igraju, iskoristimo njihov način komunikacije i približimo im i sebe, i učenje, i školu, i uspeh.

Pa šta ako ponekad dobiju lošiju ocenu, kao da je i sami nismo dobili. (Izvinjenje svima koji nikada nisu dobili manje od pet).
Perl S. Bak rekla je: “Mnogi ljudi gube male radosti nadajući se velikoj sreći.” Stoga bih svim roditeljima poručila da se radije usmere na svakodnevne male stvari koje život čine lepšim njihovoj porodici. Neka sada omoguće detetu da uživa u aktivnostima koje ga vesele jer će sve te male stvari stvoriti dobre temelje da njihovo dete bude zaista srećno i uspešno.

Autor: Kristina Bačkonja, dipl. psiholog

Izvor: roditelji.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama