Komedija u školskoj praksi za osnovnu i srednju školu, kada se stvari pojednostave, ima dvostruku funkciju: obrazovnu i normativnu. Kao lektirni pisci, Molijer, Jovan Sterija Popović i Branislav Nušić formulišu prizore ponašanja koji omogućavaju učeniku da identifikuje tipove, razume mehanizme socijalne prevare i vidi posledice pojedinačnih strasti na život zajednice. Upravo ta sposobnost da sistematično imenuju socijalne patologije, komedije čini postojanim elementom obrazovnog programa koji, umesto da bude istorijski spomenik i samo karikaturalno svedočanstvo jednog prohujalog vremena, predstavlja didaktičko oruđe za kritičko očitavanje društva.
Istorija komedije pokazuje da preuzimanje motiva i tipova predstavlja normalan i plodan mehanizam žanra. Rimski komediograf Plaut postavio je „fabrička“ podešavanja tipizacije likova; u renesansnom prenošenju i transformaciji te šeme su preuzimali i adaptirali mnogi pisci, među kojima je Šekspir vrhunac stvaralaštva; u 17. veku Molijer preuzima i transformiše antičke i renesansne slike — poput stratega koji motive preslaže kako bi došli do novih moralnih i socijalnih prozorčića. Naš Sterija u 19. veku interpretira Molijerove tipove u srpskom kontekstu, takođe ih preoblikujući: Molijerov Žurden (čovek koji, zahvaljujući novostečenom bogatstvu, teži plemićkom položaju) u Sterijinoj transformaciji postaje Fema — lik koji trenutno ostvaruje iluziju statusne promene. Ta tradicija adaptacije pokazuje kako komedija prenosi strukturalna upozorenja iz jednog kulturnog korpusa u drugi, prilagođavajući kostim, jezik i lokalnu situaciju, ali zadržavajući analitičku pulsaciju tipova.
Sterijine drame ipak ne predstavljaju prostu eho-refleksiju Molijera nego lokalnu konceptualnu transformaciju tipova. „Pokondirena tikva“ staje u red uz „Građanina plemića“ kao specifičan socijalni fenomen: novopečeni bogataš nastoji da unapredi status kroz fasadu — moda, dijalektička demonstracija znanja i, u našem slučaju, površna evropeizacija. „Tvrdica“ kod Sterije prilagođava Molijerovo „poslušništvo“ prema novcu: figura koja investicijom u imetak proizvodi institucionalizovano licemerje i ispoljava oštre posledice na porodicu i blizinu. Tartifova maska religioznog licemerja prolazi kroz Sterijin socijalni skalpel i dovodi do forme interesnog, lažnog patriotizma u „Rodoljupcima“ — govor koji emituje nacionalne vrednosti, a služi ličnom interesu.
Nušić, koji ulazi u 20. vek, sistematizuje ove tipove (premda oni kod njega više nisu tipovi u dramsko-istorijskom smislu) u birokratskom i javnom okruženju: njegova satirična mreža pokazuje da institucije mogu postati mašine koje reprodukuju i prikrivaju komično, ali pre svega štetno patološko ponašanje.
Analitički pristup ka uporednom čitanju iziskuje dva koraka. Prvo, tipologija: izdvajaju se arhetipovi koji nadilaze epohe — ljubav prema imetku, stremljenje ka lažnom prestižu, moralno licemerje, kupovna ekvivalentnost časti. Drugo, translacija: svaki period premešta te arhetipove u svoj milje — kod Molijera salon i dvor, kod Sterije srpski građanski salon u procesu „evropeizacije“, kod Nušića državna služba i novi javni prostor. Ta translacija omogućava komediji da ostane živi instrument socijalne dijagnoze i moralne korekcije.
U savremenom društvu prepoznajemo direktne reprezentacije tih tipova. Novopečeni bogataš zauzima mesto pokondirene figure: vidljivo pokazivanje imetka, preterana konzumacija statusnih simbola, nipodaštavanje drugih kao manje vrednih, promocija sebe kao „evropejskog“ ili „uspešnog“, bez kulturnog pokrića — sve to odgovara nizu scena u „Pokondirenoj tikvi“, kao i prethodno, u „Građaninu plemiću“. Sa možda jednom važnom razlikom: Molijerov junak možda poseduje preduzetničke sposobnosti za sticanje bogatstva, dok sa Femom to nije slučaj, ona troši nešto što je drugi stekao, kao što to čine i mnogi kasniji novopečeni bogataši.
Lažni patriotizam, koji u „Rodoljupcima“ funkcioniše kao pokriće za privatni interes, danas se reflektuje u retorici koja monopolizuje nacionalnu simpatiju, a prikriva ličnu korist i koruptivne mehanizme. Tvrdica — pohlepan čovek koji devalvira odnos prema bližnjem kroz apsolutizaciju imovine — ostaje za sva vremena legendarna instrukcija o ekonomskoj moralnosti. Tartifovsko licemerje projektuje se na savremenu javnu scenu kao instrument manipulacije verom, emocijama i javnim simpatijama radi političkog ili finansijskog dobitka.
Komedija, dakle, deluje kao hroničar i terapeut: hroničar zato što fiksno beleži vrste društvenih devijacija; terapeut jer podstiče javnu refleksiju i time omogućava korekciju. Lektirna uloga ovih dramatičara osim prenošenja umetničke vrednosti podrazumeva i aktiviranje kritičkog mišljenja: upoznavanje sa tipom omogućava detekciju ponašanja u stvarnom životu, a analiza dramskih mehanizama pokazuje kako društvo reprodukuje ili sankcioniše takve pojave.
Pitanje — koliko smo iz istorije naučili — zahteva jasnu dijagnozu: učenje postoji kad se tipovi prepoznaju, imenuju i kada se institucije podvrgavaju mehanizmu javne odgovornosti. Komedija pokazuje da prepoznavanje nije isto što i promena: ciklus pojavljivanja tipova govori o otporu kulturnog pamćenja da transformiše strukture koje podstiču ponašanja. Ako su u jednom periodu mehanizmi sankcije mekani (socijalna stigma, moralni apel), u drugom periodu javna scena može transformisati te mehanizme u institucionalne kontrole (pravda, regulativa, etički kodeksi). Ukoliko se ta promena ne desi, komedija postaje indikator da transformacija nije dovoljna. Umetnost može da ukaže i analizira, ali ne i da menja konkretnu stvarnost.
Dakle, Molijer, Sterija i Nušić u školskom kanonu treba da stoje kao živi seminari moralne i socijalne analitike. Njihove scene daleko nadilaze muzejske postavke i postaju operativna matrica za čitanje savremenog ponašanja. Komedija u tom pogledu prevazilazi samo smeh: ona podučava raspoznavanju, imenovanju i kritičkom reagovanju. Istorijska praksa preuzimanja motiva unutar žanra potvrđuje da komedija gradi kontinuitet koji društvu omogućava da, ako hoće, nauči.
Da li uči — zavisi od toga koliko aktivno mi kao zajednica koristimo učenje koje nam komedija gotovo daruje.
Milan Stanković