Постоје двије групе родитеља када је режим и распоред спавања деце у питању. Прва група родитеља од почетка бебе ставља у њихову собицу и посебан креветић, у ком се оне од првог дана навикавају на сопствени простор док родитељи имају свој кревет. Друга група, којој и сама припадам, пушта децу да им окупира кревет годинама, чиме поштено спавање постаје нестварна бајка.
До ћеркине четврте године нисмо имали дечију собу. Кад се родио брат преградили смо једну велику собу да бисмо добили собу за њу. Купила сам јој слике за зидове с ликовима из цртаних филмова. Она је била одушевљена што, коначно, има свој простор. Успављивала сам је у њеном кревету. Ловили смо звезде и месец по плафону, причали приче и све је било чаробно. Помислила сам како лако решисмо проблем гурања нас троје у једном кревету.
Онда је на свет стигла још једна беба која воли да спава са мамом. Ускоро се дошуњала и моја велика беба а супруг се, стратешки, ишуњао у дечију собу. Никад нисам била сигурна да ли ће ујутру бројно стање чланова породице бити исто као увече када смо отишли на починак. Она би се у току ноћи прикрала, увукла у кревет; затекли бисмо је склупчану и уснулу поред мене. Знала сам да јој треба моја близина, макар и овако.
Беба је велика промена, не само за мајку већ и за све у породици, нарочито за старије дете. Одедном, оно више није у центру пажње. Центар је заузео мали дрекави смотуљак који само кењка, зановета и од ког мама не може да се посвети свом првенцу.
Упркос огромном умору морала сам јој се квалитетно посветити, макар у вечерњим сатима, пред одлазак на починак док беба увелико спава. Тада би се ушушкале у њен нови бели кревет, причале приче, певале, а онда би моја љубљена, чупава глава заспала чврстим сном.
Паралелно с доласком новог члана породице у ормаре и под кревете почне досељавање чудовишта, толико страшних да деца од њих једва заспу. Чудовишта шушкају у мраку, машу репићима и чине све како би дете отерали код маме у кревет. А мама има два избора: први – да убеђује дете да чудовишта нису стварна и не одустаје од спавања у одвојеним креветима; други – да пригрли своје чедо и истисне све страхове из узнемиреног срца. Опет спадам у другу групу. Знате, пре него што сам родила прво мислила сам да ме нико и ништа не може поколебати кад нешто одлучим. Сада је довољно једно тужно лице да све моје одлуке лагано падну у воду.
Пре неко вече посматрам их како спавају: беба у креветићу а ћерка у мом кревету. Размишљам колико сам срећна што их имам и колико сам их само желела. Чим сам се увукла у своју половину кревета моја принцеза се промешкољила, пребацила своје ноге на моју страну и оставила ми незнатан простор за лежање. Померим је најњежније. Чим је нањушила да сам се испружила опет се заротирала и саботирала сваки покушај да се на сопственом кревету испружим као човек. Какав је то реципроцитет када најмањи људи заузимају највише места на лежају. Тужно гледам у онај празан простор. Џаба да се пребацим, она осети и ето је са друге стране.
Умор, на сву срећу, учини своје. Заспим без проблема и на мом, мајушном делу кревета. Јасно ми је да ће то трајати неколико година, можда још две-три. Онда ће сами отићи из маминог кревета. Знам да ћу остати жељна њиховог мириса и звука уједначеног дисања које би разгалило и најтужније срце.
Многе маме се брину да ли ће одвоено спавање направити јаз између њих и супруга. На то гледам овако, бирала сам га за читав живот, што је пристојно довољно времена, ако нам Бог подари добро здравље, у односу на неколико година које имамо као привилегију да заспимо уз мирис деце која траже нашу близину и утеху. Они који то не схватају или не желе да схвате, нису дорасли задатку тате и мале жртве зарад мирних ноћи и слатких снова својих потомака. Читав живот је пред нама да надокнадимо пропуштено, наравно, под условом да претекнемо до дуговјечности. И да не претекнем, није ми жао. Мир и љубав којима сам окружена немерљиви су.
Тата, извини што имаш свој мир и комфор у дечијој соби! Ми бисмо још мало да уживамо, знамо да и немаш нешто против. Вратићемо ти маму, не брини, чим још мало порастемо и пошаљемо чудовишта назад у свијет бајки.
(Прича из књиге ,,Како расте мама”) Написала> Татјана Куљача
Татјана Куљача
Извор: Mamizam