Крадљивци кревета

16 августа, 2015

Постоје двије групе родитеља када је режим и распоред спавања деце у питању. Прва група родитеља од почетка бебе ставља у њихову собицу и посебан креветић, у ком се оне од првог дана навикавају на сопствени простор док родитељи имају свој кревет. Друга група, којој и сама припадам, пушта децу да им окупира кревет годинама, чиме поштено спавање постаје нестварна бајка.
spavanje-1429774327 До ћеркине четврте године нисмо имали дечију собу. Кад се родио брат преградили смо једну велику собу да бисмо добили собу за њу. Купила сам јој слике за зидове с ликовима из цртаних филмова. Она је била одушевљена што, коначно, има свој простор. Успављивала сам је у њеном кревету. Ловили смо звезде и месец по плафону, причали приче и све је било чаробно. Помислила сам како лако решисмо проблем гурања нас троје у једном кревету.
Онда је на свет стигла још једна беба која воли да спава са мамом. Ускоро се дошуњала и моја велика беба а супруг се, стратешки, ишуњао у дечију собу. Никад нисам била сигурна да ли ће ујутру бројно стање чланова породице бити исто као увече када смо отишли на починак. Она би се у току ноћи прикрала, увукла у кревет; затекли бисмо је склупчану и уснулу поред мене. Знала сам да јој треба моја близина, макар и овако.
Беба је велика промена, не само за мајку већ и за све у породици, нарочито за старије дете. Одедном, оно више није у центру пажње. Центар је заузео мали дрекави смотуљак који само кењка, зановета и од ког мама не може да се посвети свом првенцу.
Упркос огромном умору морала сам јој се квалитетно посветити, макар у вечерњим сатима, пред одлазак на починак док беба увелико спава. Тада би се ушушкале у њен нови бели кревет, причале приче, певале, а онда би моја љубљена, чупава глава заспала чврстим сном.
Паралелно с доласком новог члана породице у ормаре и под кревете почне досељавање чудовишта, толико страшних да деца од њих једва заспу. Чудовишта шушкају у мраку, машу репићима и чине све како би дете отерали код маме у кревет. А мама има два избора: први – да убеђује дете да чудовишта нису стварна и не одустаје од спавања у одвојеним креветима; други – да пригрли своје чедо и истисне све страхове из узнемиреног срца. Опет спадам у другу групу. Знате, пре него што сам родила прво мислила сам да ме нико и ништа не може поколебати кад нешто одлучим. Сада је довољно једно тужно лице да све моје одлуке лагано падну у воду.

Пре неко вече посматрам их како спавају: беба у креветићу а ћерка у мом кревету. Размишљам колико сам срећна што их имам и колико сам их само желела. Чим сам се увукла у своју половину кревета моја принцеза се промешкољила, пребацила своје ноге на моју страну и оставила ми незнатан простор за лежање. Померим је најњежније. Чим је нањушила да сам се испружила опет се заротирала и саботирала сваки покушај да се на сопственом кревету испружим као човек. Какав је то реципроцитет када најмањи људи заузимају највише места на лежају. Тужно гледам у онај празан простор. Џаба да се пребацим, она осети и ето је са друге стране.
 
 

Умор, на сву срећу, учини своје. Заспим без проблема и на мом, мајушном делу кревета. Јасно ми је да ће то трајати неколико година, можда још две-три. Онда ће сами отићи из маминог кревета. Знам да ћу остати жељна њиховог мириса и звука уједначеног дисања које би разгалило и најтужније срце.
Многе маме се брину да ли ће одвоено спавање направити јаз између њих и супруга. На то гледам овако, бирала сам га за читав живот, што је пристојно довољно времена, ако нам Бог подари добро здравље, у односу на неколико година које имамо као привилегију да заспимо уз мирис деце која траже нашу близину и утеху. Они који то не схватају или не желе да схвате, нису дорасли задатку тате и мале жртве зарад мирних ноћи и слатких снова својих потомака. Читав живот је пред нама да надокнадимо пропуштено, наравно, под условом да претекнемо до дуговјечности. И да не претекнем, није ми жао. Мир и љубав којима сам окружена немерљиви су.
Тата, извини што имаш свој мир и комфор у дечијој соби! Ми бисмо још мало да уживамо, знамо да и немаш нешто против. Вратићемо ти маму, не брини, чим још мало порастемо и пошаљемо чудовишта назад у свијет бајки.
(Прича из књиге ,,Како расте мама”) Написала> Татјана Куљача
Татјана Куљача
Извор:  Mamizam

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама