Vreme zapravo ne postoji. Postoji pojava da Zemlja obilazi oko Sunca koju su ljudi nazvali godina, i pojava da se okreće oko svoje ose koju su nazvali dan. Onda smo prokleti strahom od prolaznosti tim pojavama pripisali određene stvari. Kad moramo da prohodamo, da krenemo u školu, da se zaposlimo, kad moramo da izrodimo decu, da prihvatimo da smo omatorili i kad nam je vreme da umremo.
Vreme zapravo ne postoji. Zato ništa ne moramo. Pogotovo ne onda kad nam drugi kažu da nam je vreme, a još manje kada drugi očekuju da bi nešto trebalo da radimo jer nam to vreme ističe. Zar ne vidite da je Sad ionako već prošlo dok ste ga izgovorili, Juče je nebitno jer se neće ponoviti, a Sutra je neizvesno. Koga onda zabole šta vreme diktira???
Izgleda mnoge. Zato se i jeste sve izvrnulo naopačke. Tražeći posao slušaš kako si zelen i neiskusan da bi te zaposlili, jer danas svi valjda moraju da se rode sa tri godine radnog staža. Onda u jednom treptaju oka postaneš neko ko je iskusan ali previše mator da bi te zaposlili, jer danas radna snaga valjda nema pravo da ostari. U sekundi za atraktivnu ribu na koju se ceo kraj ložio, svi počnu da govore da je babadevojka koja se ne oblači u skladu sa svojim godinama, jer danas valjda kad pređeš iz devojke u ženu nemaš više pravo na dekolte. Ako ne izrodiš buljuk sitne dece do tridesete, odma se svi zabrinu da nisi sterilan ili da ti žena nije jalova, pa te upućuju na kojekakve vračare koje nameštaju zavaljene materice, jer danas valjda nemaš pravo da ti žena ne bude trudna na svadbi…
….
Dođu tako godine kad nemaš pravo da želiš da nemaš dete, da jednostavno želiš i dalje da nosiš mini suknju, da želiš još da izlaziš u klubove, da želiš da se istetoviraš i probušiš obrvu. Dođu tako godine kada počnu veselog da te ubijaju u pojam jer ti je vreme da se uozbiljiš, sposobnog da te sapliću jer je vreme da ti se skrešu krila, vitalnog da te razboljevaju jer ti je vreme da piješ šaku lekova, pametnog da te sluđuju jer je vreme da budeš senilan i živog da te sahranjuju jer ti je vreme da mreš.
Ja vreme merim poljupcima. Naviknut sam na minimum dvadesetak dnevno, inače ne računam da se dan dogodio. Ja vreme merim osmesima. Naviknut sam na svakodnevno plakanje od smeha po par puta, inače ne računam da je svanulo. Ja vreme merim istovremenim svršavanjem. Naviknut sam na redovno, inače ne računam da sam među živima. Vreme računam po deljenju ljubavi, po slušanju prijateljskih saveta, po hvala, molim i izvini, po greškama i praštanju, po padanju i ustajanju. Po „volim te“.
A vi koji ga merite po časovniku, kalendaru i krštenici, pokušavajte i dalje da besmrtnost kupite u apoteci, na fakultetu ili od poslodavca. Mi koji smo je našli u zenicama očiju, jagodicama prstiju, listovima knjiga, osmesima neznanaca, i da hoćemo ne bismo mogli da vas ubedimo da dođete na našu „stranputicu“ gde nikad nije kasno, nikad nije uzaludno i gde je uvek pravo vreme. Za sve.
Ajde šta ste se začitali, idite da ne zakasnite da opet ne radite ništa kao što niste ni juče.
Izvor: blog17dan.wordpress.com