Колико пута вам се десило да сте ушли у учионицу и да вас је дочекало питање: Можемо ли данас да се играмо?
Ако сте учитељ, сигурно је одговор – много пута. Управо је о томе размишљала професорка српског језика Бојана Ракоњац, када је одлучила да напише приручник намењен свим учитељима и наставницима који би волели да на питање с почетка текста могу чешће да одговоре са: Наравно! Зашто да не?!
Приручник под називом Креативне идеје за наставу српског језика и књижевности, иако можда тако звучи, није намењен искључиво наставницима српског језика (мада ће њима најбоље послужити). Он је намењен свима који желе да добију једноставне и забавне идеје које ће им помоћи да без много муке учење на часу претворе у игру.
Начин рада који је у заступљен у приручнику у целини је у форми игре. Путем различитих улога и у оквиру замишљеног контекста од ученика се захтева да испуне различите задатке. Они могу да буду лекари, истраживачи, научници, кувари или да се нађу у некој другој улози, а да у исто време путем задатака које буду добијали примењују и проширују стечено знање.
Као наставница српског језика Бојана Ракоњац радила је у школама “Ђорђе Симеоновић” у Подгорцу и “9. српска бригада” у Бољевцу. Сада ради као наставница у Српској допунској школи у Немачкој. Како каже, приручник је написала на наговор својих колега и пратилаца на друштвеним мрежама који су веома радо користили њене идеје.
Посао професора српског језика и књижевности обављате већ веома дуго, али на нетрадиционалан начин. Шта је то што ваш рад разликује од класичне фронталне наставе?
Начин рада који сам ја постепено уводила у своју учионицу јесте учење кроз игру улога. На својим часовима ученике стављам у различите улоге и у различите измишљене контексте који представљају оквир обраде или утврђивања одређених наставних јединица. Ученици могу бити лекари који носе маске, рукавице и мантиле и тако опремљени лечити језик; они су истраживачи, кувари, адвокати, припремају се за доделу Оскара. Целокупна учионица тог дана постаје операциона сала, ресторан, судница или биоскопска дворана. Као што видите, ми игру озбиљно схватамо.
Ипак, све то шаренило, маске и сценографија никако не смеју постати сами себи циљ, већ средство за додатну мотивацију приликом остваривања унапред планираних исхода учења.
Да ли су деца данас жељна знања или их је тешко мотивисати без обзира на труд?
Не бих могла да одговорим ни да је лако ни да је тешко, мотивација је једноставно процес који непрекидно траје. Некада је то више, некада мање успешно, али као и при сваком процесу, битно је не одустати у потрази за решењима. Деца су по природи знатижељна, а задатак учитеља и наставника јесте да ту знатижељу пробуде и одржавају, па брижљив одабир мотивације представља први и најважнији корак при планирању наставе. Децу треба ослушкивати, упознати и разумети њихов свет, видети шта је то што их интригира и у складу с тим планирати наставне активности.
У време друштвених мрежа може нам се учинити да је борба са савременим медијима унапред изгубљена, али ,,ако их не можеш победити, придружи им се“, па је тако и све више наставника који користе управо Инстаграм и друштвене мреже у настави, нарочито сада, у време пандемије и наставе на даљину.
Оно што наставницима недостаје јесте више слободе приликом планирања и реализације наставног садржаја и планирања динамике рада.
Шта сматрате главним задатком професора српског језика и књижевности? Шта је то што се првенствено трудите да ваши ђаци науче и упамте?
Сматрам да је основни задатак сваког наставника да мотивише ученике, да их подстиче да буду радознали, да буду слободни у изношењу властитих ставова и уверења, али и толерантни према другачијим ставовима, да развијају критичко размишљање, да увек трагају за новим, понекад и неочекиваним решењима.
Једном приликом дала сам петацима на крају школске године задатак да напишу приручник за будуће петаке под називом ,,Како преживети пети разред“. Требало је да наведу шта им је било најлакше, а шта најтеже приликом преласка у старије разреде, како су се навикли на наставнике и слично. Једно од питања односило се и на то шта су научили из српског језика. Одговор који ме је највише обрадовао гласио је:,,Да увек верујемо у себе и своје снове“.
Специфичан задатак наставе српскога језика и књижевности јесте, између осталог, неговање говорне културе и љубави према матерњем језику. Често уочим да ученик приликом изношења свог става направи језичку грешку. Не исправљам га одмах, дозволим му да искаже своје мишљење, похвалим га, па тек онда укажем на направљену грешку и чињеницу да ће у одређеним ситуацијама начин на који говори бити пресудан за то како ће бити схваћен и доживљен без обзира на исправност става.
Да ли можете да упоредите искуства која сте стекли радећи у школама у Србији и Немачкој? Јесу ли деца другачија, да ли се посао разликује?
Деца су деца – свуда и увек. Ипак, посао који овде обављам другачији је од мог посла у Србији. Најпре, овде не предајем само српски језик и књижевност већ су ту и часови историје и основа културе Србије, а другачија је и структура одељења. Овде радим с групама у којима су ученици од првог до осмог разреда – тако да је изазов већи јер је и ниво знања језика различит. Препреке на које сам успут наилазила решавала сам уз помоћ колегиница које су овде већ три године и координаторке Биљане Букинац. Велику подршку добијамо од нашег Министарства просвете и Генералног конзулата Републике Србије у Франкфурту.
Недавно је објављен и ваш први приручник намењен наставницима српског језика, али рекла бих да га сасвим лепо могу користити и учитељи и други наставници, па чак и васпитачи. Дате су заиста феноменалне идеје за учење кроз игру. Стичете ли утисак да, радећи на овај начин, имате боље резултате у погледу остваривања исхода и дисциплине на часу?
Драго ми је да сте приметили да се начин рада приказан у приручнику може применити и у настави других предмета и искрено се надам да ће колеге пронаћи у њему инспирацију да и сами ураде нешто слично, али и боље од тога.
Да, могу рећи да су резултати оваквог рада уочљиви. Ученици су више мотивисани. Када добију изазов који их заинтересује, тада сви пожеле да учествују. После извесног времена, када се навикну на овај начин рада, они сами почињу да дају идеје и активно учествују у планирању наставе.
Једном приликом смо у учионици организовали суђење лику из обрађеног романа. Наравно, овај начин рада није нов, али ми смо отишли корак даље. Направили смо сценографију, маске; ученици су добили прецизна упутства за ток суђења, појединачне задатке за тражење доказа у роману како би аргументовали исказе. Били су веома узбуђени, на вратима је био натпис да молимо за тишину јер је суђење у току, а добили су и идентификационе картице. Онда су сами предложили да судија накнадно уђе, при чему ће остали учесници устати, а да сведоци полажу заклетву над лектиром да ће говорити искључиво истину. Мени је то било бескрајно симпатично и срећна сам што се мој ентузијазам прелио на њих и што су с толико воље приступили обради лектире, заиста су се уживели у целу причу.
Наравно, као што сам и претходно рекла, забава не сме себи да буде циљ и ученици су свесни тога да морају прочитати лектиру уколико желе да пронађу доказе и победе на суђењу. Тако је и са осталим наставним јединицама – да би одговорили на захтеве, морају се припремити, морају активно учествовати у процесу учења.
Откуд идеја за приручник и зашто баш Креативни центар?
Идеју за писање приручника добила сам од својих колега. На друштвеним мрежама објављујем фотографије наставног материјала и сценографије са часова и колегама се то допало, често су ме питали на који сам начин реализовала одређену наставну јединицу и предлагали да своје припреме објединим и објавим. Пошто сам и сама неко ко стално трага за идејама и инспирацијом и стално учи, врло сам срећна ако други у мом раду могу то пронаћи. Послала сам рукопис Креативном центру и, на моје задовољство, њима се допао и желели су да га објаве.
Срећна сам што је мој приручник управо ова издавачка кућа објавила јер волим сва њихова издања, како за децу тако и за одрасле, а и начин на који они раде поклапа се с мојом визијом. Када сам почела да радим, први приручник који сам себи купила била је управо Креативна методика наставе српског језика и књижевности Симеона Маринковића у издању Креативног центра и то је једини приручник који сам са собом понела када сам се преселила у Немачку.
Коначно, да ли верујете да је време кад је ученик требало да седи, слуша, записује и евентуално пита ако му нешто није јасно – прошло? Колико је важно да ученик буде активан учесник на часу?
Да, верујем да је то време прошло, али ни класичну наставу не треба у потпуности одбацити, већ искористити најбоље од свега и комбиновати. Ученици морају бити активни учесници наставног процеса, а наставник је тај који их води, охрабрује и усмерава.