Критични фактори у васпитању деце или довољно добар родитељ

 

Шта је ЕQ, колико је битан и како га унапредити?

 
Књига Емоционална интелигенција, Лоренса Е. Шапира, заснована је на истраживању које је обављено на универзитетима, болницама, саветовалиштима, као год и на искуствима досадашње науке која третира овај осетљиви проблем.
Термин емоционална интелигенција први пут су употребили 1990. психолози Питер Саловеј са Харварда и Џон Мајер са Универзитета Њу Хемшир. Био је коришћен уа описивање емоционалних особина које се чине значајним за успех: емпатија, изражавање и разумевање осећања, контролисање темперамента, самосталност, прилагодљивост, омиљеност, решавање проблема разговором, упорност, љубазност, нежност, поштовање. У јавност је овај концепт увео Данијел Гоулман 1995. бестселером Емоционална интелигенција. Исте ЕQ особине које су важне у васпитавању деце, важне су касније на радном месту или у браку, у ствари, важне су и у самоћи кад се разрачунавамо са својим психичким енергијама које често није једноставно каналисати. ИQ је много лакше измерити него ЕQ. Векслерова скала интелигенције мери и вербалне и невербалне способности, укључујући памћење, речник, разумевање, решавање проблема, апстрактно мишљење, перцепцију, обраду информација и визуелно-моторне вештине. Општи фактор интелигенције, овако измерен, сматра се стабилним после доби детета од 6 година. ЕQ је нејаснија категорија и егзактно ју је тешко ухватити, али без обзира на то ЕQ јесте концепт од изузетног значаја. Саловеј и Мајер су ЕQ дефинисали као способност праћења својих и туђих емоција. Иако не можемо измерити степен самопоуздања, емпатичности или брижности око другог, врло лако ћемо запазити ова својства (или њихово одсуство) у својој деци и наслутити њихов немали значај. Често међу политичким вођама можемо препознати прворазредну интелигенцију и другоразредни темперамент и обрнуто. Ретки су на јавној сцени људи са идеалним односом карактерних и интелектуалних особина, а и кад се појаве, испостави се да су одвећ ваљани за друштво које им није дорасло… Оно што је екстремно важно јесте чињеница да је ЕQ много мање генетички предиспонирана од ИQ-а. То родитељима и образовном особљу пружа могућност да посредују тамо где је природа била шкрта. У последње време од, рецимо, пола века учињено је много на опамећивању деце, ИQ се повећала прогресијом Флиновог ефекта, али ако ЕQ меримо менталним здрављем и другим социолошком статистиком, можемо запазити да се данашња деца налазе у много горем положају од претходних генерација. Друштвене промене су неминовне, темпо живота јесте убрзан, сведоци смо технолошке револуције интернета који је убрзао комуникацију до неслућених размера, ипак ми и даље можемо да урадимо пуно тога, можемо да васпитањем обликујемо срећан, здрав и креативан нараштај. Шапиро каже да је кључ у промени неуроанатомије мозга. Шта то значи?
mozak-300x260Како функционише мозак?
Постоји кортекс (често га именују и неокортексом) и режни систем задужен за емоцију. Најкраће речено, њихова кооперативност одређује ЕQ. Кортекс, дословно мисаона капа, дебљине око 3 мм, обмотава велике церебралне хемисфере мозга, карактеристика је првенствено људских јединки и представља наш еволутивни профит у трговини са временом. То је мисаони део мозга, помаже нам да имамо увид у своја осећања, да их (и осећања и увиде) анализирамо и профилтрирамо у неки логични ред. Режни систем, о којем се често говори као о емоционалном делу мозга, лежи дубоко у цербралним хемисферама и регулише емоције и пориве. То је језгро мозга које реагује брже и силовитије. Овај систем укњучује и хипокампус где се одиграва емоционално учење и где су смештена емоционална сећања, и амигдалу која се сматра емоционалним контролним центром. Постоје специфичне емоционалне функције делова мозга, али њихова интеракција, у ствари, одређује емоционалну интелигенцију. Кортекс нам омогућава да проценимо наше емоције и инстинкте и да одреагујемо у складу са друштвеним контекстом у сваком смислу. Џејмс Каган, психолог са Харварда, развио је теорију да темперамент детета одражава специфично урођено емоционално коло у мозгу. Наиме, бојажљиво дете рађа се са амигдалом која се лако побуђује, вероватно због наслеђене предиспозиције и, ако се неуропутеви између амигдале и кортекса не развијају, имаћемо друштвено инхибирано, стидљиво, фобично дете. Претерано осетљив емоционални мозак се, међутим, може смирити и заслугу за то ће имати васпитање. Каган сматра да се може буквално променити то коло унутар мозга. Претерано заштитнички став према детету, онемогући ће му да кроз тешкоће створи неуропутеве до свог кортекса. Непрестално излагање тешкоћама и изазовима (наравно, у развојним границама), може створити изузетно међудејство менталних енергија. Нпр. децу морамо учити не само ишчитавању емотивних порука кроз говор, тј. вербализовању емоција, него и говору тела, погледа, израза лица, тона гласа, енергичности става и сл. Рањиву децу не треба претерано штитити, него им дозволити да покрену своје механизме (и одговорности) у филтрацији стреса. Такође, непрестално хваљење и подршка може да штете, уместо да користе, ако се не везују за објективне успехе или за овладавање неких одређених вештина наше деце тј. ученика. ЕQ, као и ИQ, има своје развојне одреднице. До седме године деца верују у своје способности, а тек између 8. и 12. године стичу реалистичнији увид у то шта стварно могу, а шта не, и шта могу постићи већим или мањим напором. Схватање да напор може да надокнади способности, постаје критичан фактор у васпитању деце. Стога, ако награђујемо напор много више него успех, наша деца могу развити добре радне навике и друге вештине везане за рад и тренд који је ставио знак једнакости између унутрашњег задовољства и друштвеног успеха довести коначно у питање. Коначно, ако нагласимо и само један аспект емотивне интелигенције, ефектом грудве коју ваљамо по снегу, ствари ће се мењати на боље и ЕQ ће расти.
Кључна реч је одговорност
Постоје 3 општа родитељска стила: дикататорски, благи и аторитативни родитељ. Деца из диктаторских породица имају најнижи степен самопоштовања у поређењу са децом из породица друга два типа. Благи родитељи су одвећ попустљиви, пасивни кад треба да се постави ограничење и узврати на непослушност, јер очито немају јасне циљеве. Ауторитативни родитељ успева да доведе у равнотежу јасна ограничења са интимном породичном атмосфером. Родитељи који имају ауторитет дају смернице, али не намећу круту дисциплину, објашњавају своје поступке и дозвољавају деци да имају утицаја на доношење важних одлука, уважавају самосталност своје деце, али и захтевају висок стандард одговорности према породици, друговима, широј заједници. Кључна реч је: одговорност. Студије показују да деца оваквих родитеља имају висок степен ЕQ, самоуверена су, самостална, маштовита, прилагодљива и омиљена. Наравно, углавном су родитељи мешавина ова наведена три типа, у неким аспектима строги, у неким благи. Које су онда стратегије да се заузме оптимални став према детету? Погледајмо:
Позитивно старање
Позитивно старање је давање емоционалне подршке детету на начин који оно јасно препознаје и претпоставља активно учешће у емотивном животу детета. Отворен и брижан однос према детету има дугорочан ефекат на развијање позитивне слике детета о себи, на успешно ношење са проблемима, и, нећете веровати, на његово физичко и ментално здравље! Др Расел Беркли, један од водећих стручњака за проблеме поремећаја пажње ученика, препоручује да се родитељи позабаве својом децом барем 20 минута дневно и да за то специјално време створе опуштену атмосферу ентузијазма и уважавања, што подразумева да се дете похвали за примерно понашање, али да се избегава ласкање (Ти градиш заиста велику кулу! Не: Ти најбоље градиш куле! Направио си највећу кулу! и сл.); да се учествује у активностима игре и да се пропрате (опишу) емоције детета, ма какве оне биле (Изгледа да ти се баш свиђа што се она двојица рву! Ниси љут, изгледа да баш уживаш!); да се не постављају питања и не издају наређења.
1329139069_314844358_1-Slike--Cuvanje-dece-Pancevo
Позитивна дисциплина
Много је тежа од позитивног старања. Она почива на неколиким принципима:
– сачинити јасна правила и држати их се (залепити их на видно место)
– дати упозорења и упутства кад се дете не понаша како треба
– хвалити и одобравати лепо понашање, игнорисати размажено понашање коме је циљ да се привуче пажња
– разговарати о вредностима, правилима
– за прекршено правило применити одговарајућу казну (треба бити истрајан и одржати оно што је обећано, према томе, и не претити нечим што се не мисли урадити)
– прекорети дете али не тако да оно стекне рђаву слику о себи (грдити оно што је учинило а не њега лично)
– допустити детету да доживи логичне последице свог погрешног понашања (осим кад су оне опасне)
– применити тзв. тајмаут као дисциплинску меру што подразумева да се дете изолује на кратко (за сваку годину живота по један минут, нпр. трогодишње дете за казну три минута борави у ћошку)
– одузимање привилегија за старију децу (забрана гледања ТВ-а, видео-игара, забрана телефонског разговора, посета другова и сл.)
– исправно понављање неке акције коју је дете одрадило аљкаво (нпр. улазак без поздрава и бацање ствари и школске торбе треба да се изведе 20 пута на исправан начин) Ова техника доноси брзе резултате!!!
– бодовање понашања са јасним и реалним правилима о томе шта доноси плусеве а шта минусе; при томе се не бодују позитивна понашања која треба да су део позитивних навика, као што је прање зуба, намештање свог кревета и томе сл. Позитивни бонус се може и уновчити.
ТВ и компјутер – јефтине дадиље
Шапиро мисли да се ове активности морају свести на здраву меру. Истраживања показују да мали Американци у просеку (кад се сати саберу) проведу један цео дан у седмици испред ТВ- а. Он препоручује ТВ дијету (укључив и игрице на рачунару) од два сата дневно! Родитељи треба мало да заврну рукаве па изваде друштвене игре из фијока, позајме књиге из библиотека, сачине листу хобија, упишу децу на неку спортску активност.
Морал
Темељ васпитања Шапиро види у моралу. Деци треба говорити шта је добро а шта лоше и на тој подели опстојавати, али једнако и сами родитељи морају да пораде на свом карактеру, да све не би личило на пародију (оно кад родитељ који пуши учи дете да је пушење штетно, алкохоличар инсистира на неузимању алкохола…) Поред тога што деца треба да развијају интересовање, обзир и осећај одговорности за добробит и права других кроз доброчинства, самилост, нежност према ојађенима, треба да знају и за осећаје срама, кривице и презира према кршењу моралних норми.
Подстицање емпатије
Способност уживљавања или примећивања емоција других пружају већу могућност за интиму у односима (са супружницима, пријатељима, децом). Стручњаци за развојну психологију истичу да постоје две компоненте емпатије: емоционална реакција према другима (развија се током првих 6 година) и спознајна реакција (степен схватања перспективе оног другог деце старије од 6 година). Имати осећаја за осећаје других спада у вештину емпатије ЕQ. Дечаци су сусретљиви једнако колико и девојчице, али су спремнији код физичког типа активности, док су девојчице склоне да буду од психолошке помоћи. Када су деца нељубазна, необазрива или чак окрутна, разлог треба потражити у породици. Ако желимо да наше дете има осећаја за друге, треба да подигнемо рампу очекивања. Сопствене жеље и потребе ограничене су потребама и жељама других. Прави човек, вели Шапиро, понизан је и суздржан, осетљив на осећања и размишљања других. Наша деца треба да се уче чојству. А родитељи се, у ствари, плаше дечјег неслагања и одбијања.Ако желимо да наша деца буду брижна и одговорна, онда то од њих морамо очекивати! Већ би и трогодишње дете требало учити томе да помаже у једноставним пословима. Цицерон је рекао: Људи се ни на који начин не приближавају боговима колико чинећи добра дела другима! Једноставна дела, испуњена обзирношћу, дубоко утичу на људски живот наших ближњих. Нежност треба учинити породичним и личним пројектом. Кад брижност постане навика, деца је се неће моћи заситити. Алтруизам је храна за душу и наша деца се алтруизму могу научити.
rad-sa-nadarenom-decom-u-školi-400x250
Искреност и интегритет
Деца почињу да лажу чим проговоре, понекад и пре! До треће године деца немају развијену ни спознају, ни језик у толикој мери да примете да постоји директна веза између онога што говоре и онога што раде. До четврте године схватају да је лагање у циљу обмањивања лоше и постају фанатични борци за истину реагујући гневом ако их родитељи у нечему не испоштују. Како расту, деца уче разлику између врста лажи. Најгора је она лаж када се говори неистина да би се избегла казна. Није лоша лаж коју изговарамо да бисмо поштедели нечија осећања. (Баш си елегантна у тој хаљини!) Алтруистичка лаж је она којом некоме помажемо. (Није он крив што је упао у бару, ја сам му рекла да дође ближе!) Адолесценти најчешће лажу да би заштитили своју интиму или да би избегли неприлике. Лагање храни међусобно неповерење, оно је знак непоштовања особе којој је лаж упућена. Хронична лаж лако прераста у друге облике деликвенције. Често се лаже строжи родитељ да би се заштитио онај блажи. Деци се не мора рећи баш све, постоје ствари које она и не треба да знају, али то им се онда баш тако и предочи.
Интима и страх родитеља
Једна од највећих напетости између родитеља и деце јесте све већа потреба детета за интимом и све већа потреба родитеља да заштите дете и контролишу га, с друге стране. Пре него што интима постане део борбе за власт у кући, може се разговарати на тему одговорности родитеља да се деца заштите од лоших утицаја или обрнуто. Изградњом поверења и отворености, дете ће имати мање потребе да нешто крије. На крају крајева, може се направити листа онога што родитељи треба да знају и онога што не треба да знају, што би адолесценту ипак пружило осећај интиме који је, коначно, природна потреба.
Негативне емоције: стид и кривица
Грешка коју, по овом аутору, праве превише попустљиви родитељи је у томе што се негативне емоције покушавају да неутрализују или игноришу као лоше и непожељне. Негативне емоције стида и кривице део су широке палете осећања и не морају бити прогнане. Губитком једне боје, губи се и милион других нијанси. Ако се осећај кривице јавља кад дете сматра да није задовољило свој стандард, онда он може бити подстицајан. Шапиро подвлачи да су истраживања, а и искуство сваког од нас, доказали како се негативне емоције боље памте, сви се, наиме, јаче сећамо ситуација у којима смо доживели у детињству неку срамоту или осећање кривице због неког неваљалства и то зато што је приликом доживљавања ових емоција кортекс заобиђен а доживљај запамћен у амигдали, центру за емоционално учење. Испада да искуство у које је укључено неко екстремно осећање, има значајнији и непосреднији ефекат на развој личности. Изазивање осећања стида треба сматрати легитимном стратегијом кад све друге затаје, а испоставило се да код младих деликвената, који часто пате од одсуства емпатије, овај метод оставља и емоционално и сазнајно завештање. Метод се може сматрати хуманим тек ако је реинтегративан тј. ако се подразумева кајање, опроштај и поновно прихватање, дакле, ово је вид обредног опроштаја где је заправо пажња усмерена на грижу савести којој је функција да буде будни корективни фактор у понашању. Пошто постоји превише злоупотребе ових емоција, потребно је бити врло обазрив, те је поента у томе да се нађе мера у томе шта је у најбољем интересу детета. Моралне емоције се могу пробудити системом јасних правила и јасних казнених поена. Дете, које није обесхрабрено казном, треба само да сачини листу сопствених казни за свако правило. Ако неодговорни поступци вашег детета повреде неког другог, не треба се устручавати од природне емотивне реакције (испољавања незадовољства и сл.) и примерене казне. Такође, не треба одмах пожурити са утехом. Велику пажњу треба посветити извињењима. Ако треба и писаним. Извињење не сме бити формално, већ искрено, и на захтеву за искреним разумевањем, покајањем и извињењем се мора устрајати.
 
Приказује: Љиљана Ћук
Извор: http://www.ljiljanacuk.com/