Obaveštavam javnost da veliki broj škola u Srbiji krši zakon na štetu nastavnika u školama za učenike sa smetnjama u razvoju i odeljenjima za takve učenike pri redovnim školama. I važećim (iz 2017, s izmenama i dopunama) i ranije važećim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (iz 2009. godine), za nastavnike koji rade isključivo s učenicima sa smetnjama u razvoju propisana je manja norma neposrednog rada s učenicima u odnosu na ostale nastavnike (važećim zakonom – 20 umesto 24 školska časa nedeljno).
Premda mišljenja organa državne uprave nisu pravno obavezujuća, direktori škola, brinući se više za svoju funkciju nego za prava nastavnika, u ovom slučaju ne primenjuju zakon, već postupaju po mišljenjima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (u daljem tekstu: ministarstvo). I sam sam, posle više od tri meseca (rok je 30 dana), i tek na intervenciju zaštitnika građana, dobio od ministarstva (potpisao ga je ministar) jedno takvo mišljenje o normi časova neposrednog rada nastavnika koji rade isključivo s učenicima sa smetnjama u razvoju, u kojem se tvrdi da je ta norma 24 školska časa. Pored toga što tim mišljenjem nije dat celovit odgovor na moje pitanje, analizom poslatog mišljenja može se zaključiti da je zasnovano na pogrešnom tumačenju zakona i da je, štaviše, u sebi protivrečno. Obavešten sam da se i stav prosvetnih inspektora Prosvetne inspekcije za Grad Beograd, bar onih nadležnih za osnovne škole, poklapa s pomenutim mišljenjem ministarstva, što znači da zaposleni ne mogu očekivati pravnu zaštitu od tog organa.
I kad je reč o nastavnicima u produženom boravku, škole takođe krše zakonske odredbe o normi časova neposrednog rada i, umesto 24 školska časa, tim nastavnicima određuju normu od 30 školskih časova, pa čak i 30 sati nedeljno. O tome nemam pisano mišljenje ministarstva, ali sam obavešten da škole tako postupaju jer im je tako rečeno u ministarstvu i Prosvetnoj inspekciji.
Pored pogrešnog tumačenja, razlog za ovakvo kršenje zakona nalazi se i u primeni podzakonskih akata o normi časova nastavnika, koji su velikim delom u suprotnosti sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ti akti za osnovne i srednje škole doneti su još davne 1992. godine (!) i od tada su, posebno akt za osnovne škole, pretrpeli neznatne izmene. Nijedan od brojnih ministara nije ispunio svoju zakonsku obavezu u pogledu usklađivanja pomenutih podzakonskih akata sa zakonima donošenim posle 1992. godine. Na taj način ostala su otvorena vrata samovolji – iako svaki pravnik zna da se podzakonski akt može primeniti samo ako nije suprotan zakonu, škole nastavnicima određuju normu časova s pozivom na prastare i neusklađene sa zakonom podzakonske akte i određuju im veću normu časova neposrednog rada od zakonom propisane, izbegavaju plaćanje prekonormnog rada tako što na račun povećane norme neposrednog rada nastavnicima smanjuju druge obaveze, itd.
Zbog svega sam se obratio ministarstvu (ministru) sa zahtevom da se otklone nezakonitosti, s detaljnim pravnim obrazloženjem. Odgovor, kao što sam i očekivao, nisam dobio, pa sam se ponovo obratio zaštitniku građana. Pored pritužbe zbog ćutanja ministra, zaštitniku građana sam predložio da iskoristi ovlašćenja iz Zakona o zaštitniku građana i preduzme mere radi sprečavanja daljeg masovnog kršenja prava zaposlenih u školama. Nadam se da će zaštitnik građana prihvatiti moje, na zakonu zasnovane, predloge i da neće biti blagonaklon prema organima koji decenijama krše prava velikog broja građana.
Napominjem da se u postupak zaštite prava zaposlenih u ovom slučaju uključila i Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i od te organizacije takođe očekujem preduzimanje odgovarajućih mera.
Dr Slobodan R. Martinović,
dipl. pravnik i dipl. defektolog-oligofrenolog, Lazarevac
Izvor: Politika