Круг среће – поучна прича

 

Једнога јутра, неки сељак закуца снажно на капију манастира. Кад му брат вратар отвори, сељак му даде један прекрасан грозд.
– Драги брате, ово је најлепше грожђе из мог винограда. Дошао сам да ти га предам на дар.
– Хвала ти! Одмах ћу га однети игуману који ће се обрадовати твом поклону.
– Не! Ја сам га донео теби.
– Мени? Али ја не заслужујем тако леп дар природе.
– Кад год сам куцао на ова врата, ти си ми отварао. Кад ми је била потребна помоћ, пошто ми је суша уништила бербу, ти си ми свакога дана давао комад хлеба и чашу вина. Желим да ти овај грозд донесе мало љубави сунца, лепоте киша и чуда Божијега.


Калуђер вратар узе грозд, стави га преда се и цело јутро му се дивљаше: заиста је био леп. Зато је одлучио да га поклони игуману који га је увек бодрио мудрим речима. Игуман се силно обрадовао грождју, али се сетио да један калудјер у манастиру лежи болестан и помислио: „Даћу њему овај грозд. Ко зна, можда ће унети мало радости у његов живот“.
Али грождје се није дуго задржало ни у ћелији болесног брата који је размишљао: „брат кувар се толико брине о мени, даје ми да једем само најбоље. Сигуран сам да би га ово силно обрадовало“. Кад се брат кувар појавио са грожђем, болесник му предаде грожђе.
-Ово је за тебе. Пошто си стално у додиру са плодовима које нам природа дарује, знаћеш већ шта да радиш с овим Божијим делом.
Брат кувар је био очаран лепотом грозда и указа свом помоћнику на његово савршенство. Зрна грожђа су била толико савршена да нико то неће умети боље да цени од брата сакристана, коме је поверен на чување. Пресвети сакрамент, и кога су многи у манастиру сматрали свецем.
Брат сакристан је, пак, са своје стране, поклонио грожђе најмладјем искушенику, како би овај могао да схвати да се Божје дело огледа и у најситнијим појединостима Стварања. Кад га је искушеник примио, његово се срце испунило Славом Божијом, јер још никад није видео тако диван грозд. Истог часа, сетио се свог доласка у манастир и особе која му је отворила врата; тај чин му је омогућио да данас живи у заједници људи који умеју да цене вредност чуда. И зато је, пре него што је пала ноћ, однео грозд брату вратару.
– Једи и уживај. Ти си овде готово увек сам и ово ће ти грожђе чинити добро.
Брат вратар је схватио да је тај дар био заиста намењен њему и појео је у сласт цео грозд, уживајући у сваком зрну, а онда је срећан утонуо у сан. На тај начин, круг се затворио; круг среће и радости, који се увек шири око оних који су у додиру с енергијом љубави.
Пауло Коељо, “Захир-Најлепши грозд”