Десило се то сасвим случајно. То, да сам схватила зашто је важно да дете има свој цвет који ће да негује. Сад ћете сигурно помислити да је ово прича о одговорности, самосталности, обавезама. Али није. Ни близу. Ово је прича о емоцијама које држимо у себи.
Не морам да пишем и говорим да је 3. мај 2023. у овом граду, овој земљи, променио све. И то не на неколико дана или месеци, већ на много, много дуже. Страх се увукао у сваку пору друштва, а оно мало поверења које је постојало међу људима, готово је потпуно ишчезло.
Наставници гледају родитеље с подозрењем, а родитељи у школе долазе са списковима захтева који се отежу у недоглед, занемарујући потпуно реалност. У свему томе, заборављамо ДЕЦУ. Како они кроз све пролазе? Да ли се плаше? Да ли су тужни?
Наравно да сте разговарали са својим дететом о свему што се догађа. И ја сам. Неколико пута. Имала је најнеобичнија питања и најмање сам 50 пута пожелела да јој кажем „добро, хајде сад мало да причамо о нечему другом“. Знала сам да не смем и да ће тако одговори на сва та питања искрснути у њеној главици, вероватно много тежи и страшнији од оних које бих ја могла да јој дам. И зато сам одговарала на свако. Стрпљиво.
И сећам се једног које је било баш тешко.
„Мама, знаш, ја седим баш близу врата, окренута леђима. Најближа сам вратима и кад би неко са пиштољем дошао…“
Удахнула сам дубоко и почела да јој говорим да су то ситуације које су врло ретке. Да се то никад пре није десило у овој земљи. Да су у школама сада сви врло опрезни. Да је безбедна. Климала је главом и ћутала. А ја сам причала и причала. И на крају разговора остала у уверењу да је сада све у реду.
Прошло је од тог разговора више од две недеље, а нас две смо једног јутра отишле на пијацу. Да купимо цвеће за терасу.
„Мама, могу ли ја да изаберем један цвет који ће бити мој?“
И изабрала је енглеску мушкатлу. Када смо дошле кући и сместиле цвеће на терасу, она је свој залила и остала да га гледа.
„Знаш, мила, људи кажу да цвеће воли кад му причаш. Да тада више расте и лепше цвета.“
Погледала ме је упитно, а ја сам само климнула главом да бих потврдила да се не шалим. Да је заиста тако.
„Могу ли ја свој цвет да однесем у своју собу да му причам?“
„Наравно!“
Отишла је, ставила свет на свој радни сто, села на столицу и почела да прича. Из дневне собе чула сам глас, али нисам могла да је разумем. Зато сам прошетала ходником „да нешто оставим“ и чула речи:
„…и онда је тај дечак ушао у једну учионицу и тамо почео да пуца на своје другаре…“
Више од 10 дана није ништа питала ни спомињала. А ја нисам ниједним гестом нити речју послала поруку да не желим да о томе разговарам. Ипак, она је одлучила да више не пита него да све чува у себи.
Покуцала сам на врата и ушла.
„О чему причаш цвету, мила?“
„О оном дечаку…“
„Мучи ли те нешто у вези тога?“
„Да, мама. Ја се бојим што седим поред врата. Знам да је ту полиција, али они седе и пију Фанту. Кад би бар сваком претресали ранац… Овако може било ко да унесе пиштољ у ранцу…“
„Да ли би теби било лакше да седиш до прозора?“
„Да! Тако бих могла брзо да искочим!“ (учионица је у приземљу)
Поново смо пуно причале и договориле се да замолимо учитељицу да је премести. Наравно, она је све разумела и изашла у сусрет.
Понекад, колико год да се трудимо да будемо приступачни, дете одлучи да нам се не обрати. Да не жели да с нама разговара о нечему што га мучи. Да није било цвета који је у нашој кући одиграо улогу психотерапеута, ја не бих знала шта се дешава у њеној главици.
Цвеће воли кад му се прича, реците деци. И купите им цвет. Можда му испричају нешто што вама нису могли. Можда о свом детету научите нешто што нисте знали. Можда је, понекад, лакше причати цвету јер он само „слуша“ и не даје нетражене савете како би пожурио да реши проблем и одагна лоша осећања.
Купите цвет, лековито је.