Kupite detetu cvet u saksiji. JAKO je važno.

Desilo se to sasvim slučajno. To, da sam shvatila zašto je važno da dete ima svoj cvet koji će da neguje. Sad ćete sigurno pomisliti da je ovo priča o odgovornosti, samostalnosti, obavezama. Ali nije. Ni blizu. Ovo je priča o emocijama koje držimo u sebi.

Ne moram da pišem i govorim da je 3. maj 2023. u ovom gradu, ovoj zemlji, promenio sve. I to ne na nekoliko dana ili meseci, već na mnogo, mnogo duže. Strah se uvukao u svaku poru društva, a ono malo poverenja koje je postojalo među ljudima, gotovo je potpuno iščezlo.

Nastavnici gledaju roditelje s podozrenjem, a roditelji u škole dolaze sa spiskovima zahteva koji se otežu u nedogled, zanemarujući potpuno realnost. U svemu tome, zaboravljamo DECU. Kako oni kroz sve prolaze? Da li se plaše? Da li su tužni?

Naravno da ste razgovarali sa svojim detetom o svemu što se događa. I ja sam. Nekoliko puta. Imala je najneobičnija pitanja i najmanje sam 50 puta poželela da joj kažem „dobro, hajde sad malo da pričamo o nečemu drugom“. Znala sam da ne smem i da će tako odgovori na sva ta pitanja iskrsnuti u njenoj glavici, verovatno mnogo teži i strašniji od onih koje bih ja mogla da joj dam. I zato sam odgovarala na svako. Strpljivo.

I sećam se jednog koje je bilo baš teško.

„Mama, znaš, ja sedim baš blizu vrata, okrenuta leđima. Najbliža sam vratima i kad bi neko sa pištoljem došao…“

Udahnula sam duboko i počela da joj govorim da su to situacije koje su vrlo retke. Da se to nikad pre nije desilo u ovoj zemlji. Da su u školama sada svi vrlo oprezni. Da je bezbedna. Klimala je glavom i ćutala. A ja sam pričala i pričala. I na kraju razgovora ostala u uverenju da je sada sve u redu.

Prošlo je od tog razgovora više od dve nedelje, a nas dve smo jednog jutra otišle na pijacu. Da kupimo cveće za terasu.

„Mama, mogu li ja da izaberem jedan cvet koji će biti moj?“

I izabrala je englesku muškatlu. Kada smo došle kući i smestile cveće na terasu, ona je svoj zalila i ostala da ga gleda.

„Znaš, mila, ljudi kažu da cveće voli kad mu pričaš. Da tada više raste i lepše cveta.“

Pogledala me je upitno, a ja sam samo klimnula glavom da bih potvrdila da se ne šalim. Da je zaista tako.

„Mogu li ja svoj cvet da odnesem u svoju sobu da mu pričam?“

„Naravno!“

Otišla je, stavila svet na svoj radni sto, sela na stolicu i počela da priča. Iz dnevne sobe čula sam glas, ali nisam mogla da je razumem. Zato sam prošetala hodnikom „da nešto ostavim“ i čula reči:

„…i onda je taj dečak ušao u jednu učionicu i tamo počeo da puca na svoje drugare…“

Više od 10 dana nije ništa pitala ni spominjala. A ja nisam nijednim gestom niti rečju poslala poruku da ne želim da o tome razgovaram. Ipak, ona je odlučila da više ne pita nego da sve čuva u sebi.

Pokucala sam na vrata i ušla.

„O čemu pričaš cvetu, mila?“

„O onom dečaku…“

„Muči li te nešto u vezi toga?“

„Da, mama. Ja se bojim što sedim pored vrata. Znam da je tu policija, ali oni sede i piju Fantu. Kad bi bar svakom pretresali ranac… Ovako može bilo ko da unese pištolj u rancu…“

„Da li bi tebi bilo lakše da sediš do prozora?“

„Da! Tako bih mogla brzo da iskočim!“ (učionica je u prizemlju)

Ponovo smo puno pričale i dogovorile se da zamolimo učiteljicu da je premesti. Naravno, ona je sve razumela i izašla u susret.

Ponekad, koliko god da se trudimo da budemo pristupačni, dete odluči da nam se ne obrati. Da ne želi da s nama razgovara o nečemu što ga muči. Da nije bilo cveta koji je u našoj kući odigrao ulogu psihoterapeuta, ja ne bih znala šta se dešava u njenoj glavici.

Cveće voli kad mu se priča, recite deci. I kupite im cvet. Možda mu ispričaju nešto što vama nisu mogli. Možda o svom detetu naučite nešto što niste znali. Možda je, ponekad, lakše pričati cvetu jer on samo „sluša“ i ne daje netražene savete kako bi požurio da reši problem i odagna loša osećanja.

Kupite cvet, lekovito je.