Desilo se to sasvim slučajno. To, da sam shvatila zašto je važno da dete ima svoj cvet koji će da neguje. Sad ćete sigurno pomisliti da je ovo priča o odgovornosti, samostalnosti, obavezama. Ali nije. Ni blizu. Ovo je priča o emocijama koje držimo u sebi.
Ne moram da pišem i govorim da je 3. maj 2023. u ovom gradu, ovoj zemlji, promenio sve. I to ne na nekoliko dana ili meseci, već na mnogo, mnogo duže. Strah se uvukao u svaku poru društva, a ono malo poverenja koje je postojalo među ljudima, gotovo je potpuno iščezlo.
Nastavnici gledaju roditelje s podozrenjem, a roditelji u škole dolaze sa spiskovima zahteva koji se otežu u nedogled, zanemarujući potpuno realnost. U svemu tome, zaboravljamo DECU. Kako oni kroz sve prolaze? Da li se plaše? Da li su tužni?
Naravno da ste razgovarali sa svojim detetom o svemu što se događa. I ja sam. Nekoliko puta. Imala je najneobičnija pitanja i najmanje sam 50 puta poželela da joj kažem „dobro, hajde sad malo da pričamo o nečemu drugom“. Znala sam da ne smem i da će tako odgovori na sva ta pitanja iskrsnuti u njenoj glavici, verovatno mnogo teži i strašniji od onih koje bih ja mogla da joj dam. I zato sam odgovarala na svako. Strpljivo.
I sećam se jednog koje je bilo baš teško.
„Mama, znaš, ja sedim baš blizu vrata, okrenuta leđima. Najbliža sam vratima i kad bi neko sa pištoljem došao…“
Udahnula sam duboko i počela da joj govorim da su to situacije koje su vrlo retke. Da se to nikad pre nije desilo u ovoj zemlji. Da su u školama sada svi vrlo oprezni. Da je bezbedna. Klimala je glavom i ćutala. A ja sam pričala i pričala. I na kraju razgovora ostala u uverenju da je sada sve u redu.
Prošlo je od tog razgovora više od dve nedelje, a nas dve smo jednog jutra otišle na pijacu. Da kupimo cveće za terasu.
„Mama, mogu li ja da izaberem jedan cvet koji će biti moj?“
I izabrala je englesku muškatlu. Kada smo došle kući i smestile cveće na terasu, ona je svoj zalila i ostala da ga gleda.
„Znaš, mila, ljudi kažu da cveće voli kad mu pričaš. Da tada više raste i lepše cveta.“
Pogledala me je upitno, a ja sam samo klimnula glavom da bih potvrdila da se ne šalim. Da je zaista tako.
„Mogu li ja svoj cvet da odnesem u svoju sobu da mu pričam?“
„Naravno!“
Otišla je, stavila svet na svoj radni sto, sela na stolicu i počela da priča. Iz dnevne sobe čula sam glas, ali nisam mogla da je razumem. Zato sam prošetala hodnikom „da nešto ostavim“ i čula reči:
„…i onda je taj dečak ušao u jednu učionicu i tamo počeo da puca na svoje drugare…“
Više od 10 dana nije ništa pitala ni spominjala. A ja nisam nijednim gestom niti rečju poslala poruku da ne želim da o tome razgovaram. Ipak, ona je odlučila da više ne pita nego da sve čuva u sebi.
Pokucala sam na vrata i ušla.
„O čemu pričaš cvetu, mila?“
„O onom dečaku…“
„Muči li te nešto u vezi toga?“
„Da, mama. Ja se bojim što sedim pored vrata. Znam da je tu policija, ali oni sede i piju Fantu. Kad bi bar svakom pretresali ranac… Ovako može bilo ko da unese pištolj u rancu…“
„Da li bi tebi bilo lakše da sediš do prozora?“
„Da! Tako bih mogla brzo da iskočim!“ (učionica je u prizemlju)
Ponovo smo puno pričale i dogovorile se da zamolimo učiteljicu da je premesti. Naravno, ona je sve razumela i izašla u susret.
Ponekad, koliko god da se trudimo da budemo pristupačni, dete odluči da nam se ne obrati. Da ne želi da s nama razgovara o nečemu što ga muči. Da nije bilo cveta koji je u našoj kući odigrao ulogu psihoterapeuta, ja ne bih znala šta se dešava u njenoj glavici.
Cveće voli kad mu se priča, recite deci. I kupite im cvet. Možda mu ispričaju nešto što vama nisu mogli. Možda o svom detetu naučite nešto što niste znali. Možda je, ponekad, lakše pričati cvetu jer on samo „sluša“ i ne daje netražene savete kako bi požurio da reši problem i odagna loša osećanja.
Kupite cvet, lekovito je.