Bio sam tada četvrti razred. Učiteljica je tog dana na čas došla s velikom kesom i iz nje izvadila dvadeset i jednu bocu ispunjenu nekakvom gelastom masom. Svakom od nas je dala po jednu i rekla da na sto ispred sebe istisnemo sadržaj iz nje. Čini mi se da je u tom trenutku svako pogledao druga do sebe u klupi, i nije nam trebalo više od sekund da s velikim uzbuđenjem prionemo na posao, veselo se kikoćući neredu koji pravimo. Završili smo za manje od minut. A onda je učiteljica rekla da pokušamo to sve što smo iscedili da vratimo nazad u bocu. Naravno da smo pokušali. I naravno da nismo uspeli. Samo smo napravili veći nered.
Kad smo posle izvesnog vremena svi odustali od pokušavanja da vratimo stvari na staro, učiteljica nas je pogledala i rekla: „Videla sam kako ste lako i brzo, bez imalo razmišljanja krenuli da cedite boce, nesvesni nereda koji na taj način pravite. Tak kad ste stvari pokušali da vratite na staro, shvatili ste da to nije moguće, da je nered nastao mnogo lakše nego što ćete ga popraviti. Isto je i s rečima koje izgovarate – kad ih jednom izgovorite, to ne možete vratiti, a sve ono što su izazvale, teško ćete promeniti.”
Ovo je lekcija iz osnovne škole koju sam najbolje zapamtio i najvažnija koju sam u životu naučio.