Moja ćerka sutra kreće u peti razred. Pripremili smo sve – knjige, sveske, novu pernicu i olovke, čak i nov ranac. Ali večeras, baš pre spavanja, dobila je jedan mali zadatak, daleko važniji od svih drugih. Dala sam joj u ruke pastu za zube i rekla joj da istisne sadržaj iz tube. Odmah je to uradila. Zatim sam, krajnje ozbiljno, od nje zatražila da svu pasu koju je istisnula vrati nazad u tubu. Pogledala me je zapanjeno. „Pa, kako ću? To je nemoguće! Sve i kad bih uspela, ne bi bilo nikad kao pre nego što sam je iscedila!” Pustila sam je da završi i tiho i smireno joj rekla:
„Pamtićeš ovu tubu i ovu pastu do kraja svog života. Tvoje reči imaju mnogo veću moć nego što možeš da zamisliš. Sada, kad si već veliki i iskusan đak, videćeš i učićeš svakog dana koliku težinu mogu imati izgovorene reči. Imaćeš milion prilika da svojim rečima povrediš, poniziš, raniš druge. Ali, isto toliko će biti prilika da rečima izlečiš, utešiš, ohrabriš, inspirišeš svoje prijatelje. Sigurno ćeš praviti greške. Evo, i sama mogu da se setim bar tri primera kada sam ove nedelje svojim rečima nemarno povredila druge ljude. Baš kao i ova pasta, jednom kada reči izustiš, ne možeš ih povući, vratiti natrag. Zato, koristi ih pažljivo. Kad drugi svojim rečima povređuju, ti svoje čuvaj. Svakog jutra sebi obećaj da će samo one reči koje hrabre i inspirišu silaziti sa tvojih usana. Neka te prepoznaju i pamte po tvojoj ljubaznosti i saosećanju. Koristi svoju dobrotu, kćeri, da je podeliš sa ovim svetom, da je umnožiš i njome zaraziš sve oko sebe. Jer, ovom svetu je to očajnički potrebno, a ti, budi sigurna, nikad nećeš zažaliti što si umesto drskosti izabrala srdačnost…”
Priredila: A.C.