Тачно је 17:32. Муж и отац враћа се кући с посла и затиче своје малишане у дворишту. Још су у пиџами, играју се прашином, а свуда наоколо су разбацане влажне марамице. Врата аутомобила његове супруге су отворена, као и врата куће. Пса нема нигде.
Већ помало уплашен, пришао је улазним вратима и затекао још већи неред. Лампа у ходнику била је оборена, тепих скроз нагужван. Из дневне собе чуо се веома појачан ТВ и добро позната песма “Пааааатролне шаааапе ти прискаааачуууу у помооооћ…”. У дечјој соби постељина је била свучена на под, а играчке су биле свуда. У кухињи, судови су преливали преко судопере, храна још од доручка била је на столу, а јогурт просут на тепих. Врата фрижидера била су отворена широм, а отопљена кутија сладоледа стајала је отворена на ивици шанка. Храна за пса била је по кухињском поду.
Пожурио је уз степенице прескачући играчке и одећу, тражећи своју супругу. Уплашио се да јој се нешто није догодило, свашта му је падало на памет. Стао је у барицу с водом кад је закорачио у купатило, да провери да ли је она тамо. Унутра је пронашао неколико мокрих пешкира, исцеђене шампоне у кади с играчкама и тоалет папир свуда по купатилу.
Док је журио ка спаваћој соби, већ избезумљен, био је уверен да се нешто догодило. А тамо, затекао је своју супругу, ушушкану у кревету, како уз кафу чита књигу. Подигла је поглед и насмешила му се.
Избезумљен, упитао је: “Шта се то овде десило данас?”
Насмешила се поново и одговорила му: “Знаш како ме, сваког дана кад дођеш с посла, па ти се пожалим да сам уморна, упиташ од чега сам уморна и шта ја то радим по цео дан у кући?”
“Да…” одговорио је несигурно.
“Е па, данас ТО нисам радила.” – рекла је.