Једна занимљива прича о блискости, разумевању, али пре свега о подршци и томе како мањак комуникације упркос доброј намери може утицати на то да сами пролазимо кроз болне ситуације, долази нам од психолога Жељке Курјачки Станић.
„Моја баба је имала маму, неку Немицу по имену Марија Маргарета, о којој ништа нисам знала, осим пар детаља. Знала сам да је оставила моју бабу још као малу и отишла. Одувек ме је интересовало шта се догодило, колико моја баба о томе зна, ко је та жена, моја прабаба, била и зашто је нешто тако страшно урадила.
Али, кад бих питала неког од рођака, говорили су ми: „Немој случајно баби да то помињеш, то је њој јако болно“.
Иако сам са мојом бабом била блиска, нисам је никада питала. И не бих никада, да ми једног дана, онако успут док смо пиле кафу, сама није испричала.
Тек тако.
И ја сам слушала, и постављала питања, а она је причала.
Питала сам је онда зашто никоме до сада није говорила о томе.
Она ми је рекла: „Нико ме није питао“.
Касније сам поново, радећи са људима који су доживели ствари које нико не би требало да доживи, учила испочетка исту лекцију.
Никоме нису причали јер су мислили да никога то истински не занима. А људи их нису питали јер су се плашили да питају.“