Била сам мала и бојала сам се мрака. Није ме било страх бабароге. Плашила сам се да је мрак једно велико ништа.
У гомили страхова, за децу се некако увек залепи тај страх од мрака. И свако га другачије види.
Онда је ту страх од буба. Страх од школе. Страх од учитељице. Страх од прута. Страх од јединице у дневнику – хемијском оловком. Страх од неоправданог изостанка. Страх од богиња или било које болести због које не можеш напоље да се играш.
Мало касније буде те страх да признаш другарици да ти се ипак свиђа онај плави дечко из 8-5. Па онда се плашиш прве депилације. Или првог бријања – ако си дечак. Страх те буде свега на првом састанку. И хоће ли те на углу улице пољубити. Страх те буде сопственог јастука кад те ипак не пољуби.
Плашиш се првог дана у средњој школи. Плашиш се учионице пуне непознатих лица. Плашиш се већег града. Плашиш се пријемног испита. Плашиш се сваког испита. Плашиш се разговора за посао.
Ту је страх од везивања. Страх од прстена. Страх да никад неће бити прстена. Страх од гужве. Страх од самоће. Страх од погрешног избора.
Страх те је досадњаковића који се распитују кад ћеш дипломирати, кад ћеш се оженити, кад ћеш, кад ћеш, кад ћеш…
Тако одједном почнеш да се плашиш времена. Да га никад неће бити довољно. Да видиш неке пределе. Да осетиш неке људе. Да дотакнеш неке ствари. И да ће на крају све опет да буде једно велико ништа.
Уплашиш се година и помисли да се живот тако најлакше обоји у мрак.
Сада сам велика и бојим се ТОГ мрака.
То није тунел-мрак, већ мрак без краја: живот без идеја, спавање без снова, поврће без соли.
То је мрак који се лечи загрљајима од праве нежности.
Тамо где се ништа урнебесним питањима претвара у свашта.
Само треба да затвориш очи и смислиш одговоре.
Немој да те је страх.
Јер: „шта ако се мрак тебе плаши“?
