Jedna zanimljiva priča o bliskosti, razumevanju, ali pre svega o podršci i tome kako manjak komunikacije uprkos dobroj nameri može uticati na to da sami prolazimo kroz bolne situacije, dolazi nam od psihologa Željke Kurjački Stanić.
„Moja baba je imala mamu, neku Nemicu po imenu Marija Margareta, o kojoj ništa nisam znala, osim par detalja. Znala sam da je ostavila moju babu još kao malu i otišla. Oduvek me je interesovalo šta se dogodilo, koliko moja baba o tome zna, ko je ta žena, moja prababa, bila i zašto je nešto tako strašno uradila.
Ali, kad bih pitala nekog od rođaka, govorili su mi: „Nemoj slučajno babi da to pominješ, to je njoj jako bolno“.
Iako sam sa mojom babom bila bliska, nisam je nikada pitala. I ne bih nikada, da mi jednog dana, onako usput dok smo pile kafu, sama nije ispričala.
Tek tako.
I ja sam slušala, i postavljala pitanja, a ona je pričala.
Pitala sam je onda zašto nikome do sada nije govorila o tome.
Ona mi je rekla: „Niko me nije pitao“.
Kasnije sam ponovo, radeći sa ljudima koji su doživeli stvari koje niko ne bi trebalo da doživi, učila ispočetka istu lekciju.
Nikome nisu pričali jer su mislili da nikoga to istinski ne zanima. A ljudi ih nisu pitali jer su se plašili da pitaju.“