Punih pet godina Violeta Babić (lektor i urednik u izdavačkoj kući „Kreativni centar“) pažljivo osluškuje govor ljudi u prodavnicama, gradskom prevozu, na televiziji … i pravi mentalne zabeleške, koje potom prenosi na papir trudeći se da ispravi što veći broj jezičkih grešaka koje svi pravimo u svakodnevnom govoru. Rezultat tog rada su tri knjige – prepune najčešćih jezičkih problema i njihovih rešenja – „365 jezičkih crtica“, „366 jezičkih crtica“ i „367 jezičkih crtica“. Ako ne budete pažljivi dok govorite, a ona bude u blizini, može vam se desiti da završite u jednoj od njenih knjiga u kojima su skupljene jezičke crtice (ili vam se to već dogodilo, a da o tome nemate pojma).
A ako zaista želite da govorite pravilno, te tri knjige pravi su način da to i postignete, a da se istovremeno zabavite čitajući.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavljena je Vaša (treća po redu) knjiga Jezičkih crtica iz edicije Jezik i književnost Kreativnog centra. Ovog puta crtica ima 367. S prethodne dve knjige, to je ukupno više od 1000 jezičkih crtica koje ste vredno izdvojili, objasnili i prikazali u svojim knjigama. Treba li da nas brine to što Vam inspiracije za ispravljanje čestih grešaka ne manjka? Znači li to da u svakodnevnom govoru mnogo grešimo?
– Na Sajam knjiga, koji se nedavno završio, pravo iz štamparije stigla je knjiga „367 jezičkih crtica“, treća iz moje jezičke i pravopisne trilogije, koju, eto, pišem već pet godina. Prve dve knjige – „365 jezičkih crtica“ i „366 jezičkih crtica“ – postigle su veliki uspeh i mnogi su s nestrpljenjem očekivali i ovu, treću po redu. Kao što ste rekli, ima tu više od 1000 jezičkih problema. Trudila sam se da ih objasnim na jednostavan način, blizak onima koji se ne bave jezikom, a koji bi ipak voleli da saznaju nešto više o tome kako se šta piše i ispravno govori.
Često kažem da bih crtice mogla da pišem do kraja života, što je ujedno i odgovor na vaša pitanja. Istina je da se greške gomilaju i ponavljaju, a često ponovljena greška postane, nažalost, pravilo. To je ono što me najviše i brine! Raduje me, međutim, to što ima i mnogo onih koji jedva čekaju da izađe nova knjiga crtica ili bar moja nova jezička pričica na Fejsbuku.
U prisustvu nekoga koji tako dobro poznaje jezik nije lako opušteno govoriti, bez straha da će se provući neka greška. Primećujete li nepravilnosti u svakodnevnom govoru ljudi s kojima se srećete ili ste već oguglali na njih? Koje Vam greške najviše zaparaju uši?
– Naravno, svakodnevno primećujem nepravilnosti u govoru onih s kojima sam u kontaktu i nikako da se pomirim s tim da čak i obrazovani ljudi ne govore uvek ispravno. (Profesor srpskog ipak ostaje profesor srpskog, zar ne?) Uglavnom mi to što čujem u prodavnici, u gradskom prevozu, na televiziji ili što pročitam u novinama i služi kao građa za obradu jezičkih problema. Nijedna crtica nije izmišljena. Svaka je povezana sa stvarnošću i nekom realnom situacijom.
A greške koje mi najviše paraju uši su sledeće: nepravilno korišćenje vokativa („Zdravo Iva!“ umesto „Zdravo, Ivo!“), nepoznavanje pisanja negacije ne uz glagole („Ja stvarno neverujem!“, a zapravo ne veruje), pogrešna upotreba imperativa (Spoji i osvoji!, a treba Spoj i osvoj!) i anglosrpski jezik, kojim se govori preko svake mere i sve skraćuje bez ikakve potrebe, iz pomodarstva bdw…
Imaju li televizija i internet uticaja na opštu pismenost? Spikeri, novinari … koliko se trude da govore pravilno i koliko to utiče na podizanje (ili opadanje) nivoa opšte pismenosti?
– Televizija i internet imaju ogroman uticaj na opštu pismenost (da ne kažem nepismenost). Nekada se znalo ko može da govori na televiziji, ko sme da čita vesti, a ko da vodi program. Sada u mnogim emisijama radi ko šta hoće bez obzira na to zna li gramatiku i pravilan akcenat ili ne zna, da li ume da sastavi tri smislene rečenice u slobodnom razgovoru i koristi li u programu književni jezik ili se sagovorniku obraća kolokvijalnim govorom. Naravno, nije ovakvo stanje na svakoj televiziji ili radio-stanici, ali nas nepravilnosti zasipaju sa svih strana, pa oni koji se trude da govore kako treba uopšte nisu ni primećeni ni popularni.
Pisanje na internetu posebno je interesantno. Na Fejsbuku i Tviteru vidi se odmah koliko ko zna pravopis, ali se poneki više i ne stide što ga ne poznaju. Naprotiv, one koji ga znaju ismevaju. Vrlo zanimljiv pristup!
Koliko se kvalitetno jezik i pravopis izučavaju na školskim časovima? Mogu li deca koja paze na časovima iz osnovne škole izaći s dobrim poznavanjem jezičkih pravila?
– Gramatika, jezik i pravopis izučavaju se samo u osnovnoj školi. Deca koja slušaju ono o čemu se govori na časovima mogu izaći iz osnovne škole s dobrim poznavanjem jezika. Samo se pitam koliko su u tom uzrastu zrela za izučavanje tako obimne, pa i teške materije. Bilo bi dobro da se u srednju školu uvede predmet Gramatika i pravopis. Možda bi se na taj način malo poboljšalo stanje, pa ne bi više bilo potrebe za pisanjem novih jezičkih crtica.
Često čujemo kako je jezik živa stvar, pa se zato menja i evoluira. Međutim, neke promene umeju da budu iznenađujuće i da odaju utisak da se jezik jednostavno predao, popustio pod pritiskom većine koja govori nepravilno. Šta o tome mislite?
– Jezik se menja, naravno. Ne govorimo onako kako se govorilo u XVIII veku, ali se ipak ne treba držati one izreke Kud svi Turci, tud i mali Mujo! Nikako se ne slažem s tim da oni koji nisu pazili na časovima zavode jezičku politiku i da zbog nekih koji ne znaju ni osnove gramatike prihvatamo pogrešne jezičke konstrukcije i počinjemo da govorimo nepravilno jer, zaboga, svi tako pričaju i tako je sada moderno. Uzgred, svi zaista samo pričaju, niko više ne govori. Zaboravismo na glagole: reći, kazati, govoriti i razgovarati. Ostade nam samo to pričanje. Možda je to i zato što se sve manje čita, a poznato je da se tako najbolje osiromašuje rečnik.
Dečji pesnik Peđa Trajković u svojoj pesmi Kad knjige budu u modi kaže: Zamislite kako će se čitalačkoj mladeži / obradovati nominativ, umoran do neba, / kada se i ostali padeži / budu upotrebljavali kako treba.
I pitanje koje najviše muči tradicionaliste – skraćenice i tuđice. Da li je baš bzvz reći ivent umesto događaj?
– Stranih reči i skraćenica oduvek je bilo u svim jezicima, pa i u srpskom. Toliko ih ima da ih čak i ne prepoznajemo kao strane. Majmun, jastuk, jorgan, serija, datum, tepih, kifla, farba, boja, vaga šnala … sve su to strane reči. Nemam ništa protiv stranih reči, a ni protiv skraćenica, samo se mora znati kad se koriste i gde se koriste. Dižem, međutim, glas protiv nepotrebnog uvođenja engleskih reči. I sama se, na primer, pitam zašto bi događaj bio ivent. Dosad nije bio, što bi bio i odsad? I zašto bismo koristili engleske jezičke konstrukcije kad imamo naše? Zar moramo reći „danas uveče“ kad se na srpskom lepo kaže večeras. I zašto je nešto „najbolja predstava ikada“ s tim „ikada“ na kraju? Valjda zato što tako govore oni kojima je maternji jezik engleski … a mi bismo da budemo kȏ oni. Da li je „in“ reći da je devojci „to bio prvi lajv nastup na stejdžu“? I da li ćemo teniski udarac bolje videti u sloumoušnu ili na usporenom snimku? Posle ovakvih izjava na TV-u zaista – hm-hm – ostajem spičles.
Da li su jezičke crtice koje sakupljate namenjene đacima, odraslima ili svima? Hoće li ih biti još?
– Moje jezičke crtice namenjene su – kao što piše u podnaslovu svake od tih knjiga – svima onima koji žele da govore i pišu pravilno. Dakle, svima – i deci i odraslima.
Biće još jezičkih crtica, naravno! Nastavljam da ih svakodnevno pišem i objavljujem na svom profilu i stranici na Fejsbuku, ali četvrte knjige neće biti. Onaj koji pročita više od 1000 obrađenih problema u moje tri knjige može za sebe reći da zna sopstveni jezik. A ja ću se baviti novim jezičkim temama.
A evo i nekoliko pikantnih crtica…
Loading...
Reload document 
Open in new tab