Пуних пет година Виолета Бабић (лектор и уредник у издавачкој кући „Креативни центар“) пажљиво ослушкује говор људи у продавницама, градском превозу, на телевизији … и прави менталне забелешке, које потом преноси на папир трудећи се да исправи што већи број језичких грешака које сви правимо у свакодневном говору. Резултат тог рада су три књиге – препуне најчешћих језичких проблема и њихових решења – „365 језичких цртица“, „366 језичких цртица“ и „367 језичких цртица“. Ако не будете пажљиви док говорите, а она буде у близини, може вам се десити да завршите у једној од њених књига у којима су скупљене језичке цртице (или вам се то већ догодило, а да о томе немате појма).
А ако заиста желите да говорите правилно, те три књиге прави су начин да то и постигнете, а да се истовремено забавите читајући.
На овогодишњем Сајму књига представљена је Ваша (трећа по реду) књига Језичких цртица из едиције Језик и књижевност Креативног центра. Овог пута цртица има 367. С претходне две књиге, то је укупно више од 1000 језичких цртица које сте вредно издвојили, објаснили и приказали у својим књигама. Треба ли да нас брине то што Вам инспирације за исправљање честих грешака не мањка? Значи ли то да у свакодневном говору много грешимо?
– На Сајам књига, који се недавно завршио, право из штампарије стигла је књига „367 језичких цртица“, трећа из моје језичке и правописне трилогије, коју, ето, пишем већ пет година. Прве две књиге – „365 језичких цртица“ и „366 језичких цртица“ – постигле су велики успех и многи су с нестрпљењем очекивали и ову, трећу по реду. Као што сте рекли, има ту више од 1000 језичких проблема. Трудила сам се да их објасним на једноставан начин, близак онима који се не баве језиком, а који би ипак волели да сазнају нешто више о томе како се шта пише и исправно говори.
Често кажем да бих цртице могла да пишем до краја живота, што је уједно и одговор на ваша питања. Истина је да се грешке гомилају и понављају, а често поновљена грешка постане, нажалост, правило. То је оно што ме највише и брине! Радује ме, међутим, то што има и много оних који једва чекају да изађе нова књига цртица или бар моја нова језичка причица на Фејсбуку.
У присуству некога који тако добро познаје језик није лако опуштено говорити, без страха да ће се провући нека грешка. Примећујете ли неправилности у свакодневном говору људи с којима се срећете или сте већ огуглали на њих? Које Вам грешке највише запарају уши?
– Наравно, свакодневно примећујем неправилности у говору оних с којима сам у контакту и никако да се помирим с тим да чак и образовани људи не говоре увек исправно. (Професор српског ипак остаје професор српског, зар не?) Углавном ми то што чујем у продавници, у градском превозу, на телевизији или што прочитам у новинама и служи као грађа за обраду језичких проблема. Ниједна цртица није измишљена. Свака је повезана са стварношћу и неком реалном ситуацијом.
А грешке које ми највише парају уши су следеће: неправилно коришћење вокатива („Здраво Ива!“ уместо „Здраво, Иво!“), непознавање писања негације не уз глаголе („Ја стварно неверујем!“, а заправо не верује), погрешна употреба императива (Споји и освоји!, а треба Спој и освој!) и англосрпски језик, којим се говори преко сваке мере и све скраћује без икакве потребе, из помодарства bdw…
Имају ли телевизија и интернет утицаја на општу писменост? Спикери, новинари … колико се труде да говоре правилно и колико то утиче на подизање (или опадање) нивоа опште писмености?
– Телевизија и интернет имају огроман утицај на општу писменост (да не кажем неписменост). Некада се знало ко може да говори на телевизији, ко сме да чита вести, а ко да води програм. Сада у многим емисијама ради ко шта хоће без обзира на то зна ли граматику и правилан акценат или не зна, да ли уме да састави три смислене реченице у слободном разговору и користи ли у програму књижевни језик или се саговорнику обраћа колоквијалним говором. Наравно, није овакво стање на свакој телевизији или радио-станици, али нас неправилности засипају са свих страна, па они који се труде да говоре како треба уопште нису ни примећени ни популарни.
Писање на интернету посебно је интересантно. На Фејсбуку и Твитеру види се одмах колико ко зна правопис, али се понеки више и не стиде што га не познају. Напротив, оне који га знају исмевају. Врло занимљив приступ!
Колико се квалитетно језик и правопис изучавају на школским часовима? Могу ли деца која пазе на часовима из основне школе изаћи с добрим познавањем језичких правила?
– Граматика, језик и правопис изучавају се само у основној школи. Деца која слушају оно о чему се говори на часовима могу изаћи из основне школе с добрим познавањем језика. Само се питам колико су у том узрасту зрела за изучавање тако обимне, па и тешке материје. Било би добро да се у средњу школу уведе предмет Граматика и правопис. Можда би се на тај начин мало побољшало стање, па не би више било потребе за писањем нових језичких цртица.
Често чујемо како је језик жива ствар, па се зато мења и еволуира. Међутим, неке промене умеју да буду изненађујуће и да одају утисак да се језик једноставно предао, попустио под притиском већине која говори неправилно. Шта о томе мислите?
– Језик се мења, наравно. Не говоримо онако како се говорило у XVIII веку, али се ипак не треба држати оне изреке Куд сви Турци, туд и мали Мујо! Никако се не слажем с тим да они који нису пазили на часовима заводе језичку политику и да због неких који не знају ни основе граматике прихватамо погрешне језичке конструкције и почињемо да говоримо неправилно јер, забога, сви тако причају и тако је сада модерно. Узгред, сви заиста само причају, нико више не говори. Заборависмо на глаголе: рећи, казати, говорити и разговарати. Остаде нам само то причање. Можда је то и зато што се све мање чита, а познато је да се тако најбоље осиромашује речник.
Дечји песник Пеђа Трајковић у својој песми Кад књиге буду у моди каже: Замислите како ће се читалачкој младежи / обрадовати номинатив, уморан до неба, / када се и остали падежи / буду употребљавали како треба.
И питање које највише мучи традиционалисте – скраћенице и туђице. Да ли је баш бзвз рећи ивент уместо догађај?
– Страних речи и скраћеница одувек је било у свим језицима, па и у српском. Толико их има да их чак и не препознајемо као стране. Мајмун, јастук, јорган, серија, датум, тепих, кифла, фарба, боја, вага шнала … све су то стране речи. Немам ништа против страних речи, а ни против скраћеница, само се мора знати кад се користе и где се користе. Дижем, међутим, глас против непотребног увођења енглеских речи. И сама се, на пример, питам зашто би догађај био ивент. Досад није био, што би био и одсад? И зашто бисмо користили енглеске језичке конструкције кад имамо наше? Зар морамо рећи „данас увече“ кад се на српском лепо каже вечерас. И зашто је нешто „најбоља представа икада“ с тим „икада“ на крају? Ваљда зато што тако говоре они којима је матерњи језик енглески … а ми бисмо да будемо кȏ они. Да ли је „ин“ рећи да је девојци „то био први лајв наступ на стејџу“? И да ли ћемо тениски ударац боље видети у слоумоушну или на успореном снимку? После оваквих изјава на ТВ-у заиста – хм-хм – остајем спичлес.
Да ли су језичке цртице које сакупљате намењене ђацима, одраслима или свима? Хоће ли их бити још?
– Моје језичке цртице намењене су – као што пише у поднаслову сваке од тих књига – свима онима који желе да говоре и пишу правилно. Дакле, свима – и деци и одраслима.
Биће још језичких цртица, наравно! Настављам да их свакодневно пишем и објављујем на свом профилу и страници на Фејсбуку, али четврте књиге неће бити. Онај који прочита више од 1000 обрађених проблема у моје три књиге може за себе рећи да зна сопствени језик. А ја ћу се бавити новим језичким темама.
А ево и неколико пикантних цртица…
Loading...
Reload document 
Open in new tab