Оснивач Школе за родитеље, педагог Јелена Холцер, објавила је на свом профилу данас једну врло поучну причу. О важности тога да децу не спутавамо у изражавању својих емоција говоримо и пишемо врло често, али никада то нисмо успели да објаснимо на овај начин. Јеленин текст преносимо у целости.
„Знам да нам је свима доста мрака и тешких прича. Зато се и трудим да оно што делим са вама буде светло и весело. Али, не може увек тако. Разговарам са Леном (6 год). Знам да је веома емотивна али када је због нечега тужна, тата јој прича да само „бебе плачу“, да су њени разлози за плач глупи, да због плакања нико неће хтети да се дружи са њом… Зато је Лена научила да не показује своје емоције и несвесно развила механизам да је често нешто боли. Кажем јој:
– рекла ми је твоја мама да те јуче опет болела глава.
– јесте, јако ме је болела глава.
– а та бол, кад би имала неку боју, шта мислиш, која би то боја била? Која је то прва боја које се сетиш сад кад помислиш на то колико те је болела глава?
– црвена
– а да ли је та црвена боја имала неки облик?
– мало је личила на слона само без сурле
– добро. А да ли је тај црвени слон имао неки глас? Можда ти је нешто рекао?
– јесте, како знаш?
– знам да су те ствари увек брбљиве. А шта ти је рекао?
– нешто као да морам да будем јака и да морам да га слушам… и као да ме нешто грди… и виче и досадан је…
– а где се тачно налазио у теби, у твом телу, тај црвени слон што прича?
– није био унутра, у телу, него ево, овде, као да седи овде… (показује ми на груди, да јој је седео на грудима)
– можда се ја нисам сетила све да те питам, шта ти мислиш да је у вези тог слона најзанимљивије?
– мислим то што је невидљив…
Питала сам Лениног тату а питам и вас: како би вама, одраслим особама, било да уместо да плачете када вам се плаче – носите свуда са собом невидљивог црвеног слона који вам седи на грудима и који вас грди? А када околина примети да нешто није у реду, ви уместо да признате да вам је тешко морате да измислите да вас боли глава? Зашто вам све ово причам? Молим вас, не браните деци да показују своје емоције.“
Dokle više da tate ne znaju ništa? Siguran sam da mi tate odlično osećamo decu. Zato i postojimo valjda, da bi ih podstakli da postanu samostalni slobodnomisleći ljudi.
Ja mojoj Sofiji uvek kažem kad plače. Da dobre i lepe i, pametne devojčice nikad ne plaču. Sofija sad u decembru puni 7 godina.