Osnivač Škole za roditelje, pedagog Jelena Holcer, objavila je na svom profilu danas jednu vrlo poučnu priču. O važnosti toga da decu ne sputavamo u izražavanju svojih emocija govorimo i pišemo vrlo često, ali nikada to nismo uspeli da objasnimo na ovaj način. Jelenin tekst prenosimo u celosti.
„Znam da nam je svima dosta mraka i teških priča. Zato se i trudim da ono što delim sa vama bude svetlo i veselo. Ali, ne može uvek tako. Razgovaram sa Lenom (6 god). Znam da je veoma emotivna ali kada je zbog nečega tužna, tata joj priča da samo „bebe plaču“, da su njeni razlozi za plač glupi, da zbog plakanja niko neće hteti da se druži sa njom… Zato je Lena naučila da ne pokazuje svoje emocije i nesvesno razvila mehanizam da je često nešto boli. Kažem joj:
– rekla mi je tvoja mama da te juče opet bolela glava.
– jeste, jako me je bolela glava.
– a ta bol, kad bi imala neku boju, šta misliš, koja bi to boja bila? Koja je to prva boja koje se setiš sad kad pomisliš na to koliko te je bolela glava?
– crvena
– a da li je ta crvena boja imala neki oblik?
– malo je ličila na slona samo bez surle
– dobro. A da li je taj crveni slon imao neki glas? Možda ti je nešto rekao?
– jeste, kako znaš?
– znam da su te stvari uvek brbljive. A šta ti je rekao?
– nešto kao da moram da budem jaka i da moram da ga slušam… i kao da me nešto grdi… i viče i dosadan je…
– a gde se tačno nalazio u tebi, u tvom telu, taj crveni slon što priča?
– nije bio unutra, u telu, nego evo, ovde, kao da sedi ovde… (pokazuje mi na grudi, da joj je sedeo na grudima)
– možda se ja nisam setila sve da te pitam, šta ti misliš da je u vezi tog slona najzanimljivije?
– mislim to što je nevidljiv…
Pitala sam Leninog tatu a pitam i vas: kako bi vama, odraslim osobama, bilo da umesto da plačete kada vam se plače – nosite svuda sa sobom nevidljivog crvenog slona koji vam sedi na grudima i koji vas grdi? A kada okolina primeti da nešto nije u redu, vi umesto da priznate da vam je teško morate da izmislite da vas boli glava? Zašto vam sve ovo pričam? Molim vas, ne branite deci da pokazuju svoje emocije.“
Dokle više da tate ne znaju ništa? Siguran sam da mi tate odlično osećamo decu. Zato i postojimo valjda, da bi ih podstakli da postanu samostalni slobodnomisleći ljudi.
Ja mojoj Sofiji uvek kažem kad plače. Da dobre i lepe i, pametne devojčice nikad ne plaču. Sofija sad u decembru puni 7 godina.