Летовања седамдесетих и осамдесетих нису личила на ова данашња — без Инстаграма, без air condition-а, без gluten free пице. Био си срећан ако имаш шатор и душек који не испушта ваздух. А ја сам имао шатор. И то какав!
Био је то мој први одлазак на камповање, у Платамон, грчки градић у близини планине Олимп. И све је било велико: сунце, море, таласи, амбиције. Само је мој шатор био мали. Тачније – прилично необичан. Неки стари, подерани примерак из породичне архиве, вероватно последњи пут коришћен током неке од битака у Другом светском рату, лепљив, и са траговима нечега што је мирисало на живину и перје. Можда је некад и био део кокошињаца. Уз то, нисам имао врећу за спавање, па сам понео душек на надувавање и једно ћебе – сиротињски, али достојанствено. Уместо ранца, носио сам путну торбу, уместо летњих еспадрила, ципеле за рану јесен. Једну лагану „индијанску“ јакну која је добро ишла уз мало дужу косу. И неизоставно уље пачулија, заштитни знак бунтовних седамдесетих…
Нас четворица – тројица студената и ја, још увек средњошколац, кренули смо возом, са ентузијазмом много већим од пртљага. У пост-хипу фазону, сањали смо тада прави југословенски сан о незаборавним авантурама и непролазним љубавима у колевци европске цивилизације и Афродитиној постојбини: Горан, гитариста са уметничким болом у погледу, Макса – такође идеалиста, али и шмекер са стилом, Мома – неодољиво смушен, и ја – још увек пубертетлија на прагу свега.
Горан је понео гитару. Макса је предложио да и он понесе једну, „да попуњава звук“, како је рекао, али смо брзо закључили да нећемо оркестар и јавне концерте него забаву и летовање. Знало се – где је макар једна гитара, ту су и девојке. И јесу дошле. Упознали смо их, да, чак су Горан и Макса са некима ишли и на излете. Али ништа конкретно се није десило. Можда зато што су Горан и Макса певали тужне песме, баладе и тугованке о потонулим лађама и болним љубавним растанцима, као да певају на парастосу изгубљеној срећи која се никада више неће вратити. Гледали би они тако певајући те љупке цуре, кроз праменове косе, са бескрајно жалостивим изразом лица, као да их притискају бројне горчине, светске патње и јаки болови због лоше пробаве. Девојке би климале главом, кисело се осмехивале и потом – ишчезавале. Наравно, свако нађе механизам одбране за неуспех, па су тако и они обртали ствар: нису криве тужбалице, већ то што те девојке нису поседовале дубину да схвате вечне и ванвременске несрећне поруке. Односно, како би се то филозофским речником казало: нису биле у тренду тада популарног антрополошког песимизма. Иначе, да јесу, свакако бисмо Мома и ја преспавали негде ван шатора…
Ја сам учио. Посматрао. И покушавао да изгледам старије него што јесам. Једном сам у кампу упознао једног Београђанина. Био је старији, озбиљнији, и причао је о вискију. То ми је личило на причу из тада популарних ноар стрипова о детективима-антхеројима и другу underground литературу. Наравно да сам се одмах правио важан. Рекао сам да и ја често пијем виски. Не помињући да се мој досадашњи алкохолни спектар завршавао на раденској с лимуном.
Позвао сам га да дође код нас поред шатора и понесе ту чувену флашу. Дошао је. Сео међу нас, попут амбасадора „Џонија Вокера“, и понудио ми први гутљај. Ја сам, наравно, да импресионирам, наврнуо – мушки, озбиљно, одлучно.
И – загрцнуо се. Кашаљ. Гушење. Сузе. Умало нисам „рикнуо“ у покушају да изгледам као искусни конзумент добре капљице. Смех тројице другова био је громогласан. Горан је, зацењујући се, једва рекао:
„Е мој Мићо, ипак се мало разликује од расхлађене беле кафе, зар не?“
У непосредној близини кампа био је диско клуб. Диско кугла, Abba, Boney M, One Way Ticket, Bee Gees, Santa Esmeralda и још увек понеки Елвис. Било је и рокенрола за играчке сладокусце. Ишли смо редовно, а Макса је плесао као у школи салсе. Имао је покрет, стил, нешто латино у коленима. Мома – није. Кад је кренуо рокенрол, изгледао је као да су му се сви зглобови побунили истовремено. Цртани филм о аутоматизованим и неспретним ванземаљцима које покреће недовољно вешта рука. Гледао је Максу у ноге и покушавао да га имитира. Али, што је Макса био бољи, то је Мома био – луђи. Његови покрети нису личили на плес. Више су изгледали као покушај машине да поправи саму себе.
Горан и ја смо посматрали са стране и – смејали се. Испрва тихо и стидљиво, а онда грохотом. И нисмо могли да станемо. Публика се окренула. Гледали су их као у филму – Макса игра, а Мома, као хипнотисан и строго загледан у Максиме ноге, покушава да га стигне, пет секунди касније. Станлио и Олио, диско верзија бурлеске. Или нека карикатурална верзија „Аске и вука“ у којој је Мома, наравно, био вук.
После Платамона, нас тројица – без Горана, који се вратио – отишли смо у Атину. Они због Партенона, ја због биоскопа. Мој прави доживљај био је први одлазак у биоскоп са ознаком „само за одрасле“. Испред биоскопа сам се и сликао – доказ за друштво. Нема Инстаграма, али има фотографија.
Кад данас помислим на то лето, не сећам се ни температуре мора, ни ког дана смо дошли. Сећам се шатора који је дуго шуштао ноћу, можда и са намером да негде полети, јер се осећао неугодно у друштву осталих шатора. Сећам се горчине вискија и стида због пораза. Сећам се Моминих колена која никад нису нашла ритам.
И сећам се како смо, упркос свему, били срећни. Јер смо били млади, заједно, и јер је све још било могуће.
Чак и да шатор из кокошињаца буде дом.
Милан Станковић