Dragi učenici,
Pred vama se nalaze dva sastava o Svetom Savi koji imaju za cilj da vas podstaknu i motivišu kako biste pustili mašti na volju i raspisali se. Ne zaboravite da svakom pismenom sastavu dajete svoj lični pečat i na taj način gradite svoj stil pisanja. U nedostatku inspiracije možete pročitati neki od već napisanih radova, kako biste dobili ideju, a zatim svoje misli uspešno preneli na papir.
Želimo vam SREĆAN RAD!
Lik i delo Svetog Save
Koliko bi samo moglo da se piše o liku i delu Svetog Save i da opet ostane nešto nedorečeno. Sve što smo učili ili pročitali o Svetom Savi su činjenice, ali naš subjektivni osećaj je nešto posebno. Svake godine čini mi se da sa mojim odrastanjem moja razmišljanja o Svetom Savi postaju sve jasnija. Kako rastem i sazrevam tako postajem sve više zainteresovan da analiziram dela i postupke mladog Rastka Nemanjića. Da ih sagledam iz nekog svog ugla.
Znam da je Sveti Sava bio prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj. Znam da je otvarao bolnice i škole i da je zajedno sa ocem podizao velike zadužbine.
Ne mogu, a da se ne zapitam šta je to što mu je bila pokretačka snaga? Koliko je velika bila ljubav prema Bogu i monaškom životu kada je odlučno napustio sve ovozemaljske blagodeti. Mogao je da živi kao razmaženi princ, jer je sin imućnih roditelja. Mogao je da hoda utabanim stazama, ali nije hteo. Njegove želje su bile drugačije. Išao je ka svom cilju, putem koji je sam krčio.
Razmišljam da li je nekada umeo da bude neodlučan? Da li se bar na tren pokolebao kada je krenuo sa monasima na Svetu Goru? Siguran sam da nije. Uveren sam, čak i ako su mu katkad navirale takve misli, uspevao je da ih odagna. Mislim da ih je terao od sebe snagom volje i jačinom vere.
Pitam se samo da li bih se ja ili neko od mojih drugara upustio u takav poduhvat? Siguran sam da ne bi.
Retki su takvi ljudi kao što je bio Rastko Nemanjić. On je od detinjstva imao cilj kome je težio i ništa nije moglo da ga pokoleba.
Mi čak ne znamo ni šta bismo voleli da postanemo kada odrastemo. Da li jutjuberi, bankari, profesori… Želje nam se menjaju iz dana u dan. Ne poznajem baš nikog ko je toliko odlučan u svojim namerama i ko uporno ide ka cilju. Znam da je upornost presudna za uspeh, ali isto tako sam siguran da je mladi Rastko bio odabran. To je privilegija, dar od Boga.
Mladi Rastko nije bio zainteresovan za svetovni život. Nije video nikakvo zadovoljstvo u bogatstvu i lagodnom životu. Prednost je davao duhovnom životu, verujući da svako od nas ima duhovne oči, ali da ih ne držimo svi otvorene.
Sveti Sava nas svojim primerom uči da svet treba gledati duhovnim očima. I sam čvrsto verujem da svako od nas ima duhovne, nevidljive oči. Pitam se samo, umemo li svi da ih koristimo?
Nisam baš siguran. Kada bismo malo više posmatrali svet duhovnim očima među nama ne bi bilo gladnih i siromašnih.
Možda je baš danas pravi trenutak da se probudimo i prihvatimo sve ono čemu nas je Sveti Sava učio svojim delima. Materijalno bogatstvo je prolazno. Duhovno bogatstvo je ono što nosimo uvek sa sobom, bilo gde da krenemo. Duhovno bogatstvo je neraskidivi deo nas, sa kojim rastemo i hodamo dalje kroz život.
Ako smo zaista ponosni potomci Svetog Save, onda bismo to trebali dokazati ne samo rečima, već i delima. Sveti Sava nam je utkao put. Naše je samo da dosledno koračamo njime.
**************************************************************
Sveti Sava – od princa do svetitelja
„Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj Svetogorskog manastira…“
Slušajući stihove ove divne pesme mislima pokušavam da dočaram neko davno vreme. Vreme o kome sam mnogo slušala, mnogo čitala. Razmišljam o životu Stefana Nemanje i kneginje Ane. O njihovoj radosti što su izrodili sinove, naslednike. O njihovoj želji da ih odgaje, vaspitaju i svakom od njih trojice daju deo zemlje kojom će upravljati. Odgajajući ih nisu ni slutili da se njihovim planovima ni najmanje ne raduje najmlađi sin Rastko.
Rastko je najveći deo vremena provodio družeći se sa knjigama. Zanimalo ga je sve što je očima nevidljivo, a srcu blisko. Nije bio opčinjen bogatstvom. Od malena je smatrao da je sve materijalno na ovom svetu prolazno. Duhovni svet i duhovne staze su bile njegov put.
Uputio se sa monasima na Svetu Goru želeći da se zamonaši. Zbacio je sa sebe sav teret svetovnog života i prigrlio duhovni život, željan znanja. Mladog Rastka nisu pokolebale majčine suze i očeve molbe da se vrati, jer duboko u sebi je znao da je doneo ispravnu odluku. Slušao je glas svoje duše, a duša je nepogrešivi pokazatelj.
Zamišljam sedog igumana kako otvara teška manastirska vrata i sa čuđenjem gleda u nejako, premoreno dete. Da li su njegove namere bile da Rastka prihvati kao svakog putnika namernika ili je odmah uočio njegovu odlučnost da se pridruži monasima?
„Al je krepka volja moja, što me noćas vama vodi
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi…“
Stihovi i dalje dopiru do mene pomažući mi da se nit mojih misli ne prekine.
Primivši monaški postrig mladi Rastko dobi ime Sava i još predanije se posveti Bogu, veri i molitvi. Savetovao je i učio narod imajući razumevanje za svakoga. Njegova reč je bila i lek i molitva a njegovi mudri saveti su dopirali do svakog ko je želeo da ih čuje i prihvati. Otvarao je bolnice i škole, mirio posvađane, bio je na strani ubogih i siromašnih, tvrdeći da su bogati duhom. Koliko vere i iskrene ljubavi prema Bogu je imao mladi Rastko kada je sa oduševljenjem carske dvore zamenio za monašku keliju. Sava je bio duhovnik, iscelitelj, učitelj i prosvetitelj.
Zamišljam blaženo lice njegovih roditelja čije je srce nakon tuge i neverice ispunio ponos. Koliko li su tek oni bili srećni i ponosni, jer uspeh i sreća svog deteta su daleko veći i draži od sopstvene sreće.
I pre nego što utonem u san, mislima stižem u prostrani hol svoje škole prisećajući se prošlogodišnje školske slave. Bilo je tako svečano i otmeno. U svakom kutku škole se osećao praznični duh dok je sa razglasa dopirala Svetosavska himna. Ponosni potomci Svetog Save su izlazili na binu recitujući i verujući da će svaki izgovoreni stih dopreti do svetitelja.
Ove godine će biti nešto drugačije. Pandemija se uvukla u svaki segment našeg života i prema njoj se upravljamo. To nas svakako neće sprečiti da bez priredbe sa molitvom u srcu obeležimo školsku slavu.
Sigurna sam da će svaka reč, svaki stih upućen iz srca stići baš tamo gde treba. Do Svetog Save koji će ponosno gledati na nas, zajedno sa svojim roditeljima Anastasijom i Simeonom.