Маме ударнице – Луција Тасић

фебруар 13, 2014

Стоје у школском дворишту
Девојчице, дечаци мали,
Па свако своју маму
Хвали ли, хвали.

-Моја мама је шваља,
Вели поносно Мица.
-Она је ударница.
Она у једном дану
Скроји стотину капута
И точак на машини
Стотину окрене пута.
Опшије она у дану
По стотину рупица,
Пришије двеста рукава.
Моја мама је права,
Правцата удраница.

-Моја мама је праља,

Јави се трећак Аља,
Што она опере,то је,
Опрано како ваља.
Из њених руку изађу
Оковратници бели,
Кецеље без мрља…
Она рубље убели,
Ма како да се испрља.

Слушала стрпљиво то
Девојчица Дарка
Па рече гласно, живо,
-А моја мама је сликарка.
Она небо и сунце,
Градове пресликава,
И децу на игхралишту
И птицу и мрава.

А моја мама је измеђ’
Учитељица,
Највећа ударница.
Она до јануара
Научи ђаке сва слова,
А никад их не туче,
И врло мало кара-
Хвали своју маму Јова.

Е, а моја је мајка
Чујте малог Гају
Кондуктер у трамвају.
Целог дана стоји
И још ноћи пола
Продаје карте и виче
Изволите у кола!

Није то ништа децо,
Рећи ће мали Саво:
Нама је умро тата,
И моја мама од зоре
Новине продаје градом,
Па храни својим радом
Мене и брата мога.

Али чујте сада,
Не,ирка малог Пећу:
-Моја мама је најбоља
У свом предузећу.
П о цео дан продаје
Шећер, брашно, сапуне,
И никада погрешно не сабере рачуне.
На посао иде рано,
Остаје пола рока
Кад нешто важно ради,
Четири отвори ока.

Моја мамица прима,
Важна на пошти писма,
Рећи ће мала Мима.
Ко год шта коме  пише
И ша ље у земље стране,
Свако поред њеног шалтера
Мора у ред да стане.
Она адресе записује
У неку свеску велику
И шаље у Француску,
Индију и Америку.

Моја мама је још важнија
Моја мама децу лечи
Јави се мала Маја.
У дечјем диспанзеру
Она је од јутра до мрака.
Прегледа, рецепте пише,
А нас тад чува бака.
Увече кад се врати,
Узвикне још са врата,
Излечила сам ону бебу
Оздравио је онај бата.

Слушао их дечак Коља,
Па рекао скоро кроз сузе.
-Моја мама је још боља.
Она нас четворо има,
Иву, Зору, Цвету и мене,
Она ради више
Него све друге жене.
Лечи нас кад болујемо,
Пере, кува, шије, плете,
Чешља нас, у школу шаље,
Ништа с ума не смете.

Учитељица редом
Слушала свако дете
Насмејало јој се лице
Па рекла:
-Што ми се препирете?
Све маме су ударнице!

Преузето: lucijatasic.blogspot.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама