Жао ми је што си ме некад чула како јецам. Жао ми је због сваког пута када сам те у очају гурнула тати у руке. Жао ми је што сам псовала говорећи ти да мораш заспати. Жао ми је што сам једне ноћи ударила шаком у зид твоје собе у крајњој, очајничкој фрустрацији.
Све се бебе у почетку буде неколико пута током ноћи, али с некима то раздобље потраје јако дуго. С портала Netmums преносимо вам писмо које је једна мама написала својој вољеној беби која ју је ноћима држала будном:
Мојој најдражој, увек будној беби,
Знала сам да ћу бити уморна кад се родиш. Сви су ме упозоравали да не знаш право значење умора док не искусиш живот с новорођенчетом. Тако сам у почетку била спремна на бесане ноћи и прихватила их.
Није ми превише сметало то што те нисам могла спустити увече, или што сам те хранила сваких два сата током ноћи. Да, била сам уморна, али знала сам да се то и очекује.
У тој фази, још сам могла видети светло на крају тунела.
Али како су недеље пролазиле, схватила сам да ти нећеш бити једна од оних беба које преспавају ноћ с 12 недеља. Па ни са шест месеци.
Једна по једна, бебе мојих пријатеља почеле су да спавају целу ноћ. Али ти ниси.
Kад би ме питали успем ли да се наспавам, насмејала бих се. Али свака нова ноћ без сна као да би ме водила корак ближе лудилу.
Испробала сам све што сам могла како бих те успавала. Дојила сам те – константно, или се барем тако чинило. Љуљала сам те, сваке минуте страхујући да ћу оштетити леђа. Покушала сам да те ставиму у врећу за спавање, и покрити те декицама. Дала сам ти лутку. Охрабривала сам те (у реду, терала) да сисаш свој палац. Пуштала сам бели шум. Дојила сам те у сну. Ставила сам своју пиџаму у твој кревет, да можеш да осетиш мој мирис.
Ништа није деловало.
Било је дана који се нису чинили тако страшни и одушевљавала сам саму себе својом способношћу да функционишем са само четири сата испрекиданог сна.
Али иначе је било ужасно. Ти си била нервозна и плачљива; ја сам била нервозна и плачљива. Kад би само схватила колико бисмо срећније биле кад би ти спавала!
Било је ноћи кад бих те само ставила натраг у твој креветић у два ујутро широм отворених очију, то ми је било превише и морала сам да одем од тебе пре него што се сасвим изгубим.
Срамим се да признам, моја прекрасна, вољена бебице, али у тим тренуцима сам могла разумети шта родитеље тера да тресу своје дете.
Нисам то урадила, наравно, али сам урадила пуно других ствари којима се не поносим.
Жао ми је што си ме некад чула како јецам. Жао ми је због сваког пута када сам те у очају гурнула тати у руке. Жао ми је што сам псовала говорећи ти да мораш заспати. Жао ми је што сам једне ноћи ударила шаком у зид твоје собе у крајњој, очајничкој фрустрацији.
Да си ми барем могла рећи шта није било у реду. Је ли ти било превруће? Прехладно? Јеси ли се само осећала усамљено, иако сам ја била у кревету одмах до тебе? Јеси ли мрзила свој креветић? Одмах бих ти купила нови. Ма, купила бих их 10! Учинила бих све што је у мојој моћи да решим то.
Тражила сам савет од патронажне сестре и од лекара, уверена да нешто стварно није у реду с тобом. Они су ми само рекли да испробам методу контролисаног плакања. И јесам, али ми је твој престрашени, усамљени плач сломио срце.
Због чињенице да те нисам могла успавати осећала сам се као лоша мајка. Све туђе бебе су спавале; што сам ја радила погрешно? Почела сам да избегавам дружења с родитељима јер сам осећала да ме сви осуђују због тога што ти не спаваш. Завидела сам им на њиховим бебама које су спавале 12 сати у комаду, а онда сам се осећала лоше што се упоређујем.
Било је ноћи кад сам била толико исцрпљена да сам те донела у свој кревет, иако сам се заклела да никад нећемо заједно спавати. Те ноћи су биле дивне. Сместила си се у мом наручју боље него икад у креветићу. Kад си хтела јести, ја бих се само окренула и ставила те на дојку, без да сам отворила очи.
Али онда бих се пробудила у паници да сам те здробила у сну, и знала сам да ово није дугорочно решење.
Свако мало, ти би ме изненадила добром ноћи – у којој би се пробудила само једном или двапут, уместо пет пута. Следећи дан бих имала лаган корак и усудила бих се понадати да напредујемо. Али то би увек била само једна ноћ.
Због недостатка сна чинило ми се као да губим разум. Бризнула сам у плач у продавници . Изгубила сам кључеве од аута на неколико сати, и касније их нашла у хладњаку. Одвела сам те код доктора на контролу на погрешан дан.
Људи су ме питали мислим ли да имам постпорођајну депресију, али знала сам да немам. Знала сам да би све било у реду кад бих се само могла наспавати.
Полако, полако, ствари су почеле да се поправљају. Још увек не знам шта се променило, али та ноћна буђења су постајала све ређа. Правила сам се да не примећујем, не желећи да изазивам судбину. Онда си једном преспавала целу ноћ. И следећу. И следећу.
Требало ти је 18 месеци, али си коначно, коначно, почела.
Извор: https://klokanica.24sata.hr