Аутизам је, и даље, велика непознаница. На многа питања одговоре немају ни стручњаци. Али шта је оно што поуздано знамо?
“Оно што знамо је то да је аутизам неуроразвојни поремећај који се данас све чешће јавља. Знамо који су симптоми, али наука још није утврдила узрок за појаву аутизма код деце.” – слажу се Стеван и Виолета Несторов, логопеди и оснивачи Центра за логопедију и рану интервенцију др Несторов.
Нека истраживања показала су да се аутизам развија још у материци. Друга, пак, кажу да начин живота током првих година такође игра врло значајну улогу. Родитељи не могу да избегну да себи поставе питање да ли и на који начин они сами, креирајући одређено окружење за своје дете, могу утицати на све то.
“Подстицајно окружење има веома значајну улогу у развоју сваког детета, па и детета са аутизмом. Популација деце са аутизмом је хетерогена и ако се детету на раном узрасту обезбеде адекватни подстицаји, симптоми аутизма могу бити блажи, односно дете може бити функционалније.” – тврди др Стеван Несторов, логопед и педагошки саветник.
Он додаје и да не можемо очекивати да се било које дете нормално развија ако начин живота породице није на линији развоја детета, а управо је то ситуација великог броја данашње деце.
“Родитељи мале деце нам се јављају због кашњења у проговарању код деце и на том најмлађем узрасту су то све стања налик аутизму. Деца се не одазивају на име, немају контакт очима, бурно реагују на различите стимулусе из средине, игра није у складу са узрастом, не постоји разумевање говора. Без третмана и великог рада, развој ове деце би био озбиљно нарушен, без обзира на то да ли је у питању аутизам или не.” – објашњава Виолета Несторов.
Виолета и Стеван кажу да врло често родитељи наводе да се осећају кривима због тога што је су дете излагали екранима на најранијем узрасту, те се плаше да су тиме сами утицали на то да проблем буде већи.
“Не волимо да кажемо да су криви, али родитељи јесу одговорни и то треба да се зна. Наш циљ је да упозоримо младе родитеље или будуће родитеље да не направе такве грешке и због тога делујемо едукативно на јавност путем разних чланака, едукативних филмова или едукација.” – истичу наши саговорници.
Они додају да није реткост да им се јављају родитељи који су бебу излагали екранима већ у првим месецима живота.
“Оно што често чујемо од родитеља који нам доводе своју децу је то да су већ од првог месеца живота, а неретко и од првих дана живота, излагали бебу екранима. Разлог је, како они наводе, то што је беба била узнемирена. Ми сви знамо да здрава беба плаче када је гладна, када је мокра, ако је боли стомачић… Све ове ситуације када беба плаче су почетак комуникације између детета и родитеља. То је почетак стварања односа са људима. Ту добијамо тај контакт погледом, размену емоција, комуникацију и тако се гради основа за појаву говора и за нормалан развој детета у свим областима. Замислите онда ситуацију када телефон на најранијем узрасту уђе у живот детета. Није нормално да се дететов нервни систем излаже таквим стимулусима. Мозак није сазрео да прими толику количину садржаја, а посебно неприродних садржаја. То је као кад бисте беби одмах по рођењу дали да једе сарму или печење.” – објашњава др Стеван Несторов.
А зашто родитељи то раде?
Наши саговорници верују да је разлог – страх.
“Данашњи родитељи су у великом страху. Плаше се да се детету нешто не деси од плакања. Пасирају храну до пете године живота детета јер се плаше да се дете не задави док гута, а жвакање хране подстиче развој говора. Деца немају контакт са природом, не иду боса, увек су у климатизованом простору и једноставно речено, деца данас немају могућност да употребе своја чула на природан начин. Родитељи се плаше прљавштине и онда видите родитеља који непрестано брише руке детету средствима за дезинфекцију или не дозвољава детету да пипне било шта у окружењу. Родитељи су данас уморни и преоптерећени животним обавезама и не могу да поднесу плач детета. То их узнемирава и зато падну у искушење да понуде детету екран како би се „смирило“.’ – каже Виолета Несторов и додаје да је поражавајућа чињеница да деца данас мање него раније долазе у контакт са људима и са другом децом. “Имамо примере где нам родитељи наводе да њима у кућу нико не долази. Како онда да се дете научи да комуницира и како да усвоји социјалне норме?
Значи, нису САМО екрани проблем, али су екрани увек ту.
Пре неколико недеља на нашем сајту освануо је текст у ком управо сарадник Центра за логопедију др Несторов, професор Ненад Глумбић, објашњава повезаност екрана и аутизма. Текст је изазвао бурне реакције, где су се јављали и они који верују да се повезивањем екрана и аутизма изазива кривица код родитеља чија су деца добила ову дијагнозу. Ипак, смемо ли због тога прећутати оне ствари које су многи стручњаци кроз искуство уочили и оне које је наука потврдила?
“Све наше колеге и сарадници Центра за логопедију и рану интервенцију др Несторов прате научна истраживања, те их и сами спроводе и пишу стручне и научне радове. Пажљиво бирамо шта износимо у јавност и бирамо сваку реч како не би дошло до неспоразума. Али, ми смо дужни да кажемо оно што је истина и што је у интересу деце. А као што смо рекли, није у питању кривица, али јесте одговорност родитеља за стварање стимулативних услова за развој детета.” – без много околишања кажу наши саговорници.
Да би додатно појаснили, они додају да постоји велика вероватноћа да дете које је прекомерно изложено екранима добије дијагнозу аутизма у првој години живота. Дакле, не да добије аутизам, него дијагнозу аутизма.
“Ми смо све то детаљно објашњавали и о томе постоје научни радови које родитељи не морају да читају. Нама је циљ да те научне радове „преведемо“ на језик родитеља и да им дамо праве информације и савете. Родитељ мора да зна да је одговоран за развој детета и зато је ризично и неодговорно рећи родитељу: ‘Екрани не изазивају поремећаје у развоју деце и немојте бринути због тога.’ – истиче др Несторов.
Он подсећа и на то да је најсензитивнији период до треће године, те да зато релевантне међународне институције саветују да се избегне употреба екрана на том узрасту.
“Без обзира на то да ли дете има поремећај из спектра аутизма, последице екранизације код све деце су и поремећај пажње, поремећај у развоја говора и емоционалног реаговања, поремећај спавања, гојазност, итд. Дакле, аутизам није једини поремећај у развоју деце који екрани додатно компликују и доводе до неповољније прогнозе.” – закључују наши саговорници.