Autizam je, i dalje, velika nepoznanica. Na mnoga pitanja odgovore nemaju ni stručnjaci. Ali šta je ono što pouzdano znamo?
„Ono što znamo je to da je autizam neurorazvojni poremećaj koji se danas sve češće javlja. Znamo koji su simptomi, ali nauka još nije utvrdila uzrok za pojavu autizma kod dece.“ – slažu se Stevan i Violeta Nestorov, logopedi i osnivači Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov.
Neka istraživanja pokazala su da se autizam razvija još u materici. Druga, pak, kažu da način života tokom prvih godina takođe igra vrlo značajnu ulogu. Roditelji ne mogu da izbegnu da sebi postave pitanje da li i na koji način oni sami, kreirajući određeno okruženje za svoje dete, mogu uticati na sve to.
„Podsticajno okruženje ima veoma značajnu ulogu u razvoju svakog deteta, pa i deteta sa autizmom. Populacija dece sa autizmom je heterogena i ako se detetu na ranom uzrastu obezbede adekvatni podsticaji, simptomi autizma mogu biti blaži, odnosno dete može biti funkcionalnije.“ – tvrdi dr Stevan Nestorov, logoped i pedagoški savetnik.
On dodaje i da ne možemo očekivati da se bilo koje dete normalno razvija ako način života porodice nije na liniji razvoja deteta, a upravo je to situacija velikog broja današnje dece.
„Roditelji male dece nam se javljaju zbog kašnjenja u progovaranju kod dece i na tom najmlađem uzrastu su to sve stanja nalik autizmu. Deca se ne odazivaju na ime, nemaju kontakt očima, burno reaguju na različite stimuluse iz sredine, igra nije u skladu sa uzrastom, ne postoji razumevanje govora. Bez tretmana i velikog rada, razvoj ove dece bi bio ozbiljno narušen, bez obzira na to da li je u pitanju autizam ili ne.“ – objašnjava Violeta Nestorov.
Violeta i Stevan kažu da vrlo često roditelji navode da se osećaju krivima zbog toga što je su dete izlagali ekranima na najranijem uzrastu, te se plaše da su time sami uticali na to da problem bude veći.
„Ne volimo da kažemo da su krivi, ali roditelji jesu odgovorni i to treba da se zna. Naš cilj je da upozorimo mlade roditelje ili buduće roditelje da ne naprave takve greške i zbog toga delujemo edukativno na javnost putem raznih članaka, edukativnih filmova ili edukacija.“ – ističu naši sagovornici.
Oni dodaju da nije retkost da im se javljaju roditelji koji su bebu izlagali ekranima već u prvim mesecima života.
„Ono što često čujemo od roditelja koji nam dovode svoju decu je to da su već od prvog meseca života, a neretko i od prvih dana života, izlagali bebu ekranima. Razlog je, kako oni navode, to što je beba bila uznemirena. Mi svi znamo da zdrava beba plače kada je gladna, kada je mokra, ako je boli stomačić… Sve ove situacije kada beba plače su početak komunikacije između deteta i roditelja. To je početak stvaranja odnosa sa ljudima. Tu dobijamo taj kontakt pogledom, razmenu emocija, komunikaciju i tako se gradi osnova za pojavu govora i za normalan razvoj deteta u svim oblastima. Zamislite onda situaciju kada telefon na najranijem uzrastu uđe u život deteta. Nije normalno da se detetov nervni sistem izlaže takvim stimulusima. Mozak nije sazreo da primi toliku količinu sadržaja, a posebno neprirodnih sadržaja. To je kao kad biste bebi odmah po rođenju dali da jede sarmu ili pečenje.“ – objašnjava dr Stevan Nestorov.
A zašto roditelji to rade?
Naši sagovornici veruju da je razlog – strah.
„Današnji roditelji su u velikom strahu. Plaše se da se detetu nešto ne desi od plakanja. Pasiraju hranu do pete godine života deteta jer se plaše da se dete ne zadavi dok guta, a žvakanje hrane podstiče razvoj govora. Deca nemaju kontakt sa prirodom, ne idu bosa, uvek su u klimatizovanom prostoru i jednostavno rečeno, deca danas nemaju mogućnost da upotrebe svoja čula na prirodan način. Roditelji se plaše prljavštine i onda vidite roditelja koji neprestano briše ruke detetu sredstvima za dezinfekciju ili ne dozvoljava detetu da pipne bilo šta u okruženju. Roditelji su danas umorni i preopterećeni životnim obavezama i ne mogu da podnesu plač deteta. To ih uznemirava i zato padnu u iskušenje da ponude detetu ekran kako bi se „smirilo“.’ – kaže Violeta Nestorov i dodaje da je poražavajuća činjenica da deca danas manje nego ranije dolaze u kontakt sa ljudima i sa drugom decom. „Imamo primere gde nam roditelji navode da njima u kuću niko ne dolazi. Kako onda da se dete nauči da komunicira i kako da usvoji socijalne norme?
Znači, nisu SAMO ekrani problem, ali su ekrani uvek tu.
Pre nekoliko nedelja na našem sajtu osvanuo je tekst u kom upravo saradnik Centra za logopediju dr Nestorov, profesor Nenad Glumbić, objašnjava povezanost ekrana i autizma. Tekst je izazvao burne reakcije, gde su se javljali i oni koji veruju da se povezivanjem ekrana i autizma izaziva krivica kod roditelja čija su deca dobila ovu dijagnozu. Ipak, smemo li zbog toga prećutati one stvari koje su mnogi stručnjaci kroz iskustvo uočili i one koje je nauka potvrdila?
„Sve naše kolege i saradnici Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov prate naučna istraživanja, te ih i sami sprovode i pišu stručne i naučne radove. Pažljivo biramo šta iznosimo u javnost i biramo svaku reč kako ne bi došlo do nesporazuma. Ali, mi smo dužni da kažemo ono što je istina i što je u interesu dece. A kao što smo rekli, nije u pitanju krivica, ali jeste odgovornost roditelja za stvaranje stimulativnih uslova za razvoj deteta.“ – bez mnogo okolišanja kažu naši sagovornici.
Da bi dodatno pojasnili, oni dodaju da postoji velika verovatnoća da dete koje je prekomerno izloženo ekranima dobije dijagnozu autizma u prvoj godini života. Dakle, ne da dobije autizam, nego dijagnozu autizma.
„Mi smo sve to detaljno objašnjavali i o tome postoje naučni radovi koje roditelji ne moraju da čitaju. Nama je cilj da te naučne radove „prevedemo“ na jezik roditelja i da im damo prave informacije i savete. Roditelj mora da zna da je odgovoran za razvoj deteta i zato je rizično i neodgovorno reći roditelju: ‘Ekrani ne izazivaju poremećaje u razvoju dece i nemojte brinuti zbog toga.’ – ističe dr Nestorov.
On podseća i na to da je najsenzitivniji period do treće godine, te da zato relevantne međunarodne institucije savetuju da se izbegne upotreba ekrana na tom uzrastu.
„Bez obzira na to da li dete ima poremećaj iz spektra autizma, posledice ekranizacije kod sve dece su i poremećaj pažnje, poremećaj u razvoja govora i emocionalnog reagovanja, poremećaj spavanja, gojaznost, itd. Dakle, autizam nije jedini poremećaj u razvoju dece koji ekrani dodatno komplikuju i dovode do nepovoljnije prognoze.“ – zaključuju naši sagovornici.