Glumatanje malog deteta nije ponašanje koje treba kažnjavati, niti razlog da se osećate posramljeno. To je zapravo ništa drugo do privlačenje pažnje – dete želi da bude primećeno, preumorno je i spava mu se ili su mu jednostavno potrebne čvršće, doslednije granice. Vaš mališan testira svoju nezavisnost. Možete i sami prepoznati taj neodoljiv impuls da se izađe van granica i očajnička potreba za sigurnošću i kontrolom.
Nema sumnje – deci je potrebna disciplina. Čuveni dečji terapeut i vaspitač Magda Gerber je rekla: „Nedostatak discipline nije ljubav, to je zanemarivanje.“
Ključ zdrave i efikasne discipline krije se u našem stavu. Rano detinjstvo je savršeno vreme za usavršavanje roditeljskih veština koje će obezbediti iskreno, direktno i saosećajno vođstvo (od kojeg će naša deca zavisiti u godinama koje dolaze).
Predlažemo nekoliko saveta i smernica.
Napravite predvidljivo okruženje i realna očekivanja
Počnite sa predvidljivim okruženjem i realnim očekivanjima. Predvidljiva, dnevna rutina omogućava bebi da predvidi šta se od nje očekuje. To je početak discipline. Dom je idealno mesto za odojčad i malu decu da provedu većinu svog dana. Naravno, ponekad ih moramo povesti sa sobom kada moramo da obavimo neke hitne poslove, ali ne možemo očekivati najbolje ponašanje mališana na večerama, dugim popodnevnim satima u tržnom centru ili kada im je dan prepun zakazanih aktivnosti.
Odgovorite u trenutku, mirno, kao „izvršni direktor“
Pronalaženje pravog tona za postavljanje granica može zahtevati malo vežbe. Zamislite da ste uspešan direktor firme i da je vaše dete vaš „zaposleni“. Izvršni direktor ispravlja greške drugih sa samouverenom, komandnom efikasnošću. Ne koristi nesigurni, upitni ton, ne ljuti se ili je emotivna kad treba da deluje. Naše dete treba da oseti da nismo nervozni zbog njegovog ponašanja ili ambivalentni u pogledu uspostavljanja pravila. Ono nalazi utehu u tome kad ga vodimo.
Kad detetu držimo „predavanje“, grdimo ga i kažnjavamo, ne dajemo mu jasnoću koja mu je potrebna, a uz to možemo izazvati osećaj stida i krivice. Uvek je bolje da jednostavno kažete: „Neću ti dozvoliti da to uradiš. Ako to ponovo baciš, moraću da ga odnesem”. Važno je da reagujete odmah, kad trenutak prođe onda je prekasno za ovakav korak. Bolje sačekajte sledeću situaciju!
Govorite u prvom licu
Roditelji često imaju naviku da sebe nazivaju „mama“ ili „tata“. Govorite u prvom licu kako biste izgradili najiskreniju i direktnu komunikaciju. Mala deca testiraju granice da bi razjasnila pravila. Kada kažem: „Mama ne želi da Lazar udari psa“, svom detetu ne dajem direktnu („ti“ i „ja“) interakciju koja mu je potrebna.
Nema tajm-auta
Tajm-aut metoda ili „pauza“ posebno je popularna kod savremenih roditelja. Međutim, upravo je Magda Gerber, kao stručnjak za odojčad i malu decu, bila protiv ovakvih „trikova“.
Pauza od čega, od života? – Magda Gerber
Magda je verovala u direktan, iskren jezik između roditelja i deteta. Nije verovala u trikove poput „tajm-auta“, posebno kada za cilj imaju da kontrolišu ponašanje deteta ili da ga kazne. Ako se dete loše ponaša negde na javnom mestu, ono obično pokazuje da je umorno, da gubi kontrolu i da mu treba sigurno, poznato okruženje. Nositi dete do auta da ide kući, čak i ako udara i vrišti, način je da se reši problem. Ponekad je dete besno kod kuće, i u tom slučaju potrebno je da ga odvedemo u njegovu sobu da tamo mlatara rukama i nogama, ali i da plače u našem prisustvu, sve dok se ne smiri i ne povrati samokontrolu. Sve ovo nisu kazne, već brižni načini da se odgovori na detetove frustracije i bes.
Ukažite na posledice
Mališan se najbolje uči disciplini kada iskusi prirodne posledice svog ponašanja, a ne nepovezanu kaznu kao što je tajm-aut. Ako dete baci hranu, njegovo ili njeno vreme za obrok je završeno. Ako dete odbija da se obuče, danas ne idemo u park. Ovi odgovori roditelja privlače detetov osećaj pravičnosti. Dete i dalje može negativno da reaguje na posledicu, ali se ne oseća izmanipulisano ili posramljeno.
Ne kažnjavajte dete zbog plača
Deci su potrebna pravila kako bi se lepo ponašala, međutim to ne znači da treba da stopiramo njihove emocionalne reakcije na granice koje postavljamo. Detinjstvo može biti vreme intenzivnih, konfliktnih osećanja. Deca će možda morati da izraze bes, frustraciju, zbunjenost, iscrpljenost i razočarenje, posebno ako ne dobiju ono što žele jer smo postavili granicu. Detetu je potrebno da bezbedno izrazi svoja osećanja bez našeg osuđivanja. Možda će mu trebati jastuk za udaranje – dajte mu jedan.
Bezuslovna ljubav
Kada povučemo svoju naklonost prema detetu kako bismo ga disciplinovali, učimo dete da naša ljubav i podrška nisu bezuslovni i da mogu da nestanu zbog njegovog lošeg ponašanja. Kako to može da podstakne osećaj sigurnosti? Ovakvo „uslovno roditeljstvo“ može da nanese štetu detetu. Kako raste mališan može da negoduje, ne veruje i ne voli svoje roditelje, oseća krivicu, stid i nedostatak sopstvene vrednosti.
Izbegnite batine
Odnosu poverenja između roditelja i deteta najviše štete mogu doneti batine. Udaranje je pokazatelj nasilnog ponašanja. Ukoliko dete dobija batine, veće su šanse da i samo postane agresivno.
Namerno nanošenje bola detetu ne može se raditi sa ljubavlju. Nažalost, dete često uči da povezuje to dvoje.
Voleti svoje dete ne znači da treba stalno da ga činimo srećnim i izbegavamo borbu za moć. Neretko je potrebno da uradimo ono što nam je najteže – da kažemo „Ne“ i da to mislimo. Naša deca zaslužuju naše direktne, iskrene odgovore kako bi mogla da razlikuju „ispravno“ od „pogrešnog“, i da razviju autentičnu samodisciplinu potrebnu za samopoštovanje i poštovanje od strane drugih. Da citiramo još jednom Magdu Gerber: „Cilj je unutrašnja disciplina, samopouzdanje i radost u činu saradnje“.
