Где се клонирају маме?
Велики недостатак мале разлике међу децом је тај што обома подједнако требаш а обоје имају различите потребе. Обоје су мали и њихове потребе су подједнако важне и тешко је физички стићи све. Сто је још битније обоје требају твоје време, љубав и пажњу, обоје хоће да се играш са њима, обоје хоће твоју посвећеност.
Онда се у теби рађа једна велика аждаја- кривица! Страх да си једно од њих запоставила и кривица због тога. И веруј ми- немилосрдна је!
То се догађа апсолутно сваки дан. Бар је мени тако. Љубим једно па трчим одмах да љубим и друго. Кад се обраћам једном брзо се окрећем и другом. Гледам да их храним истовремено јер су онда користи вишеструке али то није увек могуће. Преподне тата изведе сина напоље док ја остајем кући са ћерком ( има ту обавеза и око куће) па ме онда гризе савест зашто га ја нисам извела у парк, хтео је да се играмо! Па се наљутим на мужа ни кривог ни дужног и следеће дан га ја изведем преподне док он чува ћерку. Лако је погодити- онда ме гризе савест због ње јер је била кењкава и најлакше се смири уз мене. Онда станем па мантрам како сам ја добра мајка, како је све ок, како дајем свој максимум за обоје и радим све како треба.
Не држи ме то дуго, креће ми нервоза око поподневног успављивања и фрустрација зашто не могу обоје да их успавам ја вец опет једно ја а друго муж. Наравно дешава се да они не заспу и да он мора на посао па на крају морам ја да их успавам обоје а то се некад продужи до у недоба или чак и не заспу па се онда нервирам што их нисам успавала, осећам се немоћно и размишљам колико ће они бити нервозни од неспавања.
Ручак, прање веша, ширење веша, усисавање,чишћење итд. Све је то на неком чекању јер желим да се играм са њима кад ме зову. Некад они буду на чекању јер се у кући деси армагедон па просто морам да завршим оно сто ме чека. У сваком случају ето опет аждаје. Осећам како ме стеже осећај да несто нисам стигла. Па одлазак напоље. Ни ту не могу сину да се посветим и да се играм чега он хоће јер је ћерка у колицима и требам и њој.
А најгоре ми је некако увече. Успављивање, мажење, ушушкавање у кревет. Прича за лаку ноћ. Једно дете то прескочи са моје стране. Трудим се да све буде подједнако, да се сваки други дан муж и ја смењујемо. Беба је сад у фази да се само код мене успављује а онда старије дете трпи. А мене покида кривица! И трудим се да њу стрпам у кревет пре њега да и до њега стигнем али тешко јер спавају у исто време. Па журим, трчим и нервирам се. Трошим се и кидам се. Тата је диван и ту је за све. Прича причу за лаку ноћ, мази и чешка. И због тога ми је много лакше јер радимо све једнако.
Мој проблем су научници јер још нису измислили клонирање. То тренутно видим као своје најбоље решење.
До тад ми остаје мантрање да је све у реду, да стижем све и да сам бас супер мама. Да дајем свој максимум и да ниједном детету ништа не фали. Радила бих боље да могу, стварно! Али то је то, нема даље. Исцрпела сам све могућности. Они ће брзо порасти, знам. Неће се сећати тих ситница о којима ја бринем и неће им бити битно.
Ја само желим да се сећају да је мама увек била ту за њих подједнако и да нема разлике.
А ону аждају ћу до тад већ некако убити…
Jelena Cobrenovic
Извор: majkasabalkana.blogspot