Gde se kloniraju mame?
Veliki nedostatak male razlike među decom je taj što oboma podjednako trebaš a oboje imaju različite potrebe. Oboje su mali i njihove potrebe su podjednako važne i teško je fizički stići sve. Sto je još bitnije oboje trebaju tvoje vreme, ljubav i pažnju, oboje hoće da se igraš sa njima, oboje hoće tvoju posvećenost.
Onda se u tebi rađa jedna velika aždaja- krivica! Strah da si jedno od njih zapostavila i krivica zbog toga. I veruj mi- nemilosrdna je!
To se događa apsolutno svaki dan. Bar je meni tako. Ljubim jedno pa trčim odmah da ljubim i drugo. Kad se obraćam jednom brzo se okrećem i drugom. Gledam da ih hranim istovremeno jer su onda koristi višestruke ali to nije uvek moguće. Prepodne tata izvede sina napolje dok ja ostajem kući sa ćerkom ( ima tu obaveza i oko kuće) pa me onda grize savest zašto ga ja nisam izvela u park, hteo je da se igramo! Pa se naljutim na muža ni krivog ni dužnog i sledeće dan ga ja izvedem prepodne dok on čuva ćerku. Lako je pogoditi- onda me grize savest zbog nje jer je bila kenjkava i najlakše se smiri uz mene. Onda stanem pa mantram kako sam ja dobra majka, kako je sve ok, kako dajem svoj maksimum za oboje i radim sve kako treba.
Ne drži me to dugo, kreće mi nervoza oko popodnevnog uspavljivanja i frustracija zašto ne mogu oboje da ih uspavam ja vec opet jedno ja a drugo muž. Naravno dešava se da oni ne zaspu i da on mora na posao pa na kraju moram ja da ih uspavam oboje a to se nekad produži do u nedoba ili čak i ne zaspu pa se onda nerviram što ih nisam uspavala, osećam se nemoćno i razmišljam koliko će oni biti nervozni od nespavanja.
Ručak, pranje veša, širenje veša, usisavanje,čišćenje itd. Sve je to na nekom čekanju jer želim da se igram sa njima kad me zovu. Nekad oni budu na čekanju jer se u kući desi armagedon pa prosto moram da završim ono sto me čeka. U svakom slučaju eto opet aždaje. Osećam kako me steže osećaj da nesto nisam stigla. Pa odlazak napolje. Ni tu ne mogu sinu da se posvetim i da se igram čega on hoće jer je ćerka u kolicima i trebam i njoj.
A najgore mi je nekako uveče. Uspavljivanje, maženje, ušuškavanje u krevet. Priča za laku noć. Jedno dete to preskoči sa moje strane. Trudim se da sve bude podjednako, da se svaki drugi dan muž i ja smenjujemo. Beba je sad u fazi da se samo kod mene uspavljuje a onda starije dete trpi. A mene pokida krivica! I trudim se da nju strpam u krevet pre njega da i do njega stignem ali teško jer spavaju u isto vreme. Pa žurim, trčim i nerviram se. Trošim se i kidam se. Tata je divan i tu je za sve. Priča priču za laku noć, mazi i češka. I zbog toga mi je mnogo lakše jer radimo sve jednako.
Moj problem su naučnici jer još nisu izmislili kloniranje. To trenutno vidim kao svoje najbolje rešenje.
Do tad mi ostaje mantranje da je sve u redu, da stižem sve i da sam bas super mama. Da dajem svoj maksimum i da nijednom detetu ništa ne fali. Radila bih bolje da mogu, stvarno! Ali to je to, nema dalje. Iscrpela sam sve mogućnosti. Oni će brzo porasti, znam. Neće se sećati tih sitnica o kojima ja brinem i neće im biti bitno.
Ja samo želim da se sećaju da je mama uvek bila tu za njih podjednako i da nema razlike.
A onu aždaju ću do tad već nekako ubiti…
Jelena Cobrenovic
Izvor: majkasabalkana.blogspot