Мој дечак сада полази у други разред. Када је требало да крене у први, признајем, носила сам у себи много страха и недоумица. Долазим из мање средине, и сама помисао да ће моје дете ићи у највећу школу на Балкану уливала ми је несигурност. У глави су ми се вртела питања како се уопште може исконтролисати толики број деце, како обезбедити сигурност, нарочито у времену када је друштво још увек потресено трагедијом у Рибникару, а приче о вршњачком насиљу све чешће.
На први родитељски састанак дошла сам скептична и несигурна. Међутим, након тог сусрета са директором, Миланом Крстићем, сада већ разрешеним те дужности, изашла сам као потпуно друга особа. Улио ми је поверење и смиреност. Зрачио је приступачношћу, озбиљношћу, али и топлином. Од тог тренутка знала сам да је моје дете на месту где ће бити безбедно и подржано.
Од тада па до данас, видела сам и доживела много ситуација које су ми показале да је он човек који ову школу не води из канцеларије, већ из срца. Стално је присутан. Шета кроз ходнике, разговара са ученицима, насмејан, присутан на сваком кораку. Видела сам га како прилази бившим ученицима, памти њихова имена, пита их за испите и живот. Доживели смо тренутак када је са нашом децом посадио дрво, као дрво њиховог одељења. Гест који можда некоме делује мали, али за нас родитеље то је био знак да је неко мислио и на симболику, и на успомену, и на заједништво.
За мене је он подсетник на оне наставнике из мог времена који нису били само ауторитет, већ и ослонац.
Посебно ме је дотакло оно што сам доживела као родитељ детета које има развојно кашњење. Имала сам потребу да о томе разговарам са директором и он је нашао време да ме саслуша. Смирио ме је речима да ће, када за то дође време, врата школе увек бити отворена и да ћу имати подршку. Тај осећај разумевања и сигурности много ми значи и као родитељу, и као мајци која носи додатну бригу.
Због свега овога, данас не могу да ћутим. Колико год мој глас можда сам по себи не може да утиче на одлуку о његовом разрешењу, осећам одговорност да га подигнем. Јер то није само мој глас. То је глас многих родитеља, учитеља и деце који су кроз године осетили исто што и ја.
Наш директор није само руководилац он је човек који је својим радом, приступом и посвећеношћу створио атмосферу поверења, сигурности и заједништва. Његово разрешење доживљавамо као неправедно и штетно за нашу децу и нашу школу.
Желим да мој старији син, али и млађи, прођу кроз ову школу управо са њим на челу. Јер знам да ће тада имати не само директора, већ и подршку човека који слуша, разуме и води са срцем.
Зато јасно и гласно кажем: подржавамо нашег директора и стојимо иза њега.
Невена Ђоковић, Мајка ученика ОШ ”Павле Савић”