Moj dečak sada polazi u drugi razred. Kada je trebalo da krene u prvi, priznajem, nosila sam u sebi mnogo straha i nedoumica. Dolazim iz manje sredine, i sama pomisao da će moje dete ići u najveću školu na Balkanu ulivala mi je nesigurnost. U glavi su mi se vrtela pitanja kako se uopšte može iskontrolisati toliki broj dece, kako obezbediti sigurnost, naročito u vremenu kada je društvo još uvek potreseno tragedijom u Ribnikaru, a priče o vršnjačkom nasilju sve češće.
Na prvi roditeljski sastanak došla sam skeptična i nesigurna. Međutim, nakon tog susreta sa direktorom, Milanom Krstićem, sada već razrešenim te dužnosti, izašla sam kao potpuno druga osoba. Ulio mi je poverenje i smirenost. Zračio je pristupačnošću, ozbiljnošću, ali i toplinom. Od tog trenutka znala sam da je moje dete na mestu gde će biti bezbedno i podržano.
Od tada pa do danas, videla sam i doživela mnogo situacija koje su mi pokazale da je on čovek koji ovu školu ne vodi iz kancelarije, već iz srca. Stalno je prisutan. Šeta kroz hodnike, razgovara sa učenicima, nasmejan, prisutan na svakom koraku. Videla sam ga kako prilazi bivšim učenicima, pamti njihova imena, pita ih za ispite i život. Doživeli smo trenutak kada je sa našom decom posadio drvo, kao drvo njihovog odeljenja. Gest koji možda nekome deluje mali, ali za nas roditelje to je bio znak da je neko mislio i na simboliku, i na uspomenu, i na zajedništvo.
Za mene je on podsetnik na one nastavnike iz mog vremena koji nisu bili samo autoritet, već i oslonac.
Posebno me je dotaklo ono što sam doživela kao roditelj deteta koje ima razvojno kašnjenje. Imala sam potrebu da o tome razgovaram sa direktorom i on je našao vreme da me sasluša. Smirio me je rečima da će, kada za to dođe vreme, vrata škole uvek biti otvorena i da ću imati podršku. Taj osećaj razumevanja i sigurnosti mnogo mi znači i kao roditelju, i kao majci koja nosi dodatnu brigu.
Zbog svega ovoga, danas ne mogu da ćutim. Koliko god moj glas možda sam po sebi ne može da utiče na odluku o njegovom razrešenju, osećam odgovornost da ga podignem. Jer to nije samo moj glas. To je glas mnogih roditelja, učitelja i dece koji su kroz godine osetili isto što i ja.
Naš direktor nije samo rukovodilac on je čovek koji je svojim radom, pristupom i posvećenošću stvorio atmosferu poverenja, sigurnosti i zajedništva. Njegovo razrešenje doživljavamo kao nepravedno i štetno za našu decu i našu školu.
Želim da moj stariji sin, ali i mlađi, prođu kroz ovu školu upravo sa njim na čelu. Jer znam da će tada imati ne samo direktora, već i podršku čoveka koji sluša, razume i vodi sa srcem.
Zato jasno i glasno kažem: podržavamo našeg direktora i stojimo iza njega.
Nevena Đoković, Majka učenika OŠ ”Pavle Savić”