Majke mogu da budu neopisivo dosadne: doktorke za opšta mesta u stilu – „prehladićeš se“, „oslabila si“, i tome slično. Kad se tome doda neprestano kritikovanje svoje dece, deljenje saveta kad ih niko ne traži, zapanjenost pred idejom da odasli sin ili ćerka idu sa društvom na more, jer je put dug a opasnosti vrebaju iza svake okuke, kao i sitne kritike –„mogla si da se očešljaš“ , „bolje ti stoji onaj drugi karmin“, „suviše ti je kratka suknja“ ili „zašto si, dođavola, pustio tu bradu“, i tome slično iz opusa stiliste amatera koji gaje mnoge majke, logično je pretpostaviti da njihova deca često pomisle kako su dosadne i naporne. Briga, naime, jeste ubica svake životne radosti.
Milslila sam godinama da je moja majka takva, a onda sam, jednog dana, kad sam se pošteno pogledala u ogledalo shvatila da i sama pripadam toj drevnoj autohtonoj domaćoj vrsti. Malo je falilo da postanem slika i prilika klasične majke gušiteljke. I, onda sam došla do zaključka da, ukoliko ne naučim da se opustim, ukoliko mi ne pođe za rukom da se zaustavim i da svoje odraslo dete u svakom trenutku tretiram kao odraslu, autonomnu i sebi ravnu osobu, od koje imam toliko toga da naučim – da ću ne samo da babnem pre vremena, nego da ću da joj postanem kamen oko vrata. A, ko normalan bi tako nešto želeo?
Kao što mi želimo nasmejanu, opuštenu i veselu decu, a ne mrgude, tako i naša deca žele nasmejane i opuštene majke, a ne doživotne vrhovne sudije i tužioce. Žele, kad smo ih već vaspitali i odgajili, da im budemo prijatelji i sagovornici, žele opuštene trenutke koje obeležava prijateljstvo, razumervanje i uzajamno poštovanje. Žele da se prema njima ponašamo kao što se ponašamo prema svojim prijateljima. Žele slatko ćaskanje, humor, žele da im budemo, nekako, mladi. To nema veze sa godinama, ni sa borama, to ima veze sa poštovanjem. Da im kažemo da su u pravu, i da nešto ne znamo, i da ne kukamo i ne kritikujemo , nego da ih pohvalimo i podržimo.
Ko voli gunđala? Ko voli svađalice? Ko rado ide da se vidi sa onim ko neprestano kritikuje?
Mislim, na tome mora da se radi – majka uvek može da bude bolja. A kad je majka bolja, sve je bolje.
Ja i dalje, pravo da vam kažem, učim da moja ne mora da bude zadnja, i da ne samo da nije važno da budem u pravu, nego da je veoma lako reći da nisi u pravu.
Kad mi je posle jednog ručka u lokalnoj kafanici, na moje pitanje, kako se provela sa mnom, moja ćerka opušteno rekla da joj je bilo baš divno, shvatila sam, po ko zna koji put, da je život genijalan samo za one koji su spremni da uče, ali ne i za one koji misle da sve znaju.
Mirjana Bobić Mojsilović
Izvor: AllMe