Маки се родила у граду где није било зиме, иако фотографије кажу другачије. У њој су остали сунце које је подигне кроз набране завесе и топле вечери када се јури по парку испред зграде. Мамине ведре хаљине, смех комшиница, ликер уз кафу. У углу собе грамофон. Сваку песму зна и пева их гласно окрећући плисе сукњу до рамена. Путују на море. Тата свира у тунелу, а она и сестра циче на задњем седишту. На плажи се увија у топли песак, прави путић да вода у таласу стигне и кваси јој стопала. Вози бицикл. На одраном колену још стоји газа, али ветар је тако ведар, рони у лице.
А онда рез. Смрт се прошетала кроз кадар и избрисала неколико наредних година. Маки је постала Марта. Тврдо Р из имена ошамарило би је сваки пут када је позову. А завали су је ретко. Само кад баш морају, кад из свој тмурног облака могу да изађу или се сете да она ипак постоји. Иако је у суштини нема.
У новом граду није било годишњих доба. Све је било исто. Сунце увек на истом месту, дан и ноћ се смењују по навици, окрећу се листови на календару и само по томе и по новим ципелама знаш да се нешто помера. Било је загушљиво и тесно. Плоча је било много. Марта их је куповала чим би се појавиле, али их је слушала само када је сама и никада није певала. Около лица стиснутих усана и спуштених очију. Тишина у ходницима, изнад тањира, у речима само обавештења, одлазак и долазак, захтеви без праштања.
Марта је била озбиљна, поуздана и вредна, деловала неприступачно и само ретки су били део њеног света. Дисциплина и доследност, амбиција и успех. Једино то је могло бити поуздано весло у свету где нема сунца.
Маки се није смела никоме показати. Иако је у живости своје ведрине она викала, пробијала се и чезнула да изађе, да победи Марту, да је оголи и продорно врисне. Иако се то у тренуцима Мартиног опуштања дешавало. Иако је Маки вирила кроз Мартине очи. Не. Маки је морала остати тајна. Јер, Марта је знала, ако је покаже, ако је подели, три слоја њене коже остаће на милост и немилост, показаће се оно право тело, а онда више повратка нема.
Међутим, Марта се заљубила. И свет око ње одједном је изгубио тврде ивице. Пролазила је кроз дане неогребана и лака, огрнута, руке су јој грабиле ширину, уста су јој се опустила. Све чешће, Маки се почела појављивати. Није то Марту плашило. Поверовала је како сме. А онда је једном њен човек изненађено стао, укопао се и рекао:
– Дај, бре, Марта, шта ти је?!
Гола и посрамљена, Марта је узела Маки за руку, савила је у себе и отишла.
Данас Марта без жаљења гледа свет око себе. И сунце и облак, њени су. Људи около, читљиви су. Речи су разумљиве, храна некад укусна, књиге тихе. Марта је онаква на какву су навикли. Нема сенку, лик јој је расплинут, озбиљна је, кажу тешка и далека. Она разуме и прашта, хода брзо и чини неопходно. И док таква около постоји, унутра се љуља Маки на мекој постељици, пева и голица, виче и смеје се. Али не излази. Зато је за Марту нека песма болна, али не може то никоме да објасни, неке речи је помере, али не уме да каже зашто. Или неће. Јер, драгоцено се чува од опаких очију, од урока и даха таме. Зато Марта игра у себи, прича у себи, тумачи и греје. Нико не зна шта она воли, шта жели, до чега јој је стало. Некад је са тим моћна. Некад је очајна. Пожели да објасни, али зна да је немогуће. Чека да то неко види сам од себе. Неко ко има храбрости и снаге да узме њих две. Обе. Различите, а једне. Узалуд. Зна да неће. Зато у тишини загрли Маки и осети свежину јутра у коме са стене угледаш обалу после дугог пута, па се пусти у дан онако како мора и како је то одавно научила.