Kao roditelji često mislimo da znamo bolje od dece šta je najbolje za njih. Govorimo im neprestano šta treba da rade, kako da izgledaju, šta da konzumiraju, šta da kažu itd. U većini slučajeva to i jeste tako zato što imamo više životnog iskustva i znanja, ali nije uvek. U želji da pružimo najbolje svojoj deci, zaboravljamo da im sposobnost donošenja sopstvenih odluka pruža unutrašnju snagu, samopouzdanje i osećaj lične odgovornosti. Samo oni znaju šta ih uzbuđuje, oduševljava i raduje, a ako ih podstaknemo da idu u drugom pravcu, najverovatnije će se osećati nesrećno i nezadovoljno. Štaviše, kad mi donosimo odluke za njih, oni postepeno prestaju da prave i najmanje izbore iz straha da ne naprave grešku.
Roditelji, osnažite svoju decu da donose odluke kad god je to moguće. Od malih nogu sposobni su da budu odgovorni za sopstvene potrebe – žeđ, glad (ukus, miris, količina), zadovoljstvo, osećaj topline i hladnoće, blizina i daljina; kao i vaša osećanja i želje. Na početku je važno da izbor nije veoma važan i da mogu da izaberu između najviše 2-3 stvari, kako ne bi bili zbunjeni. Na primer: „Šta želiš da obučeš – crvenu haljinu ili ljubičastu bluzu sa oštricom ruža? „Gde želiš da sedneš – na kauč ili na stolicu?“ ili „Čime želiš da bojiš – flomasterima, bojicama ili temperama?“. A zatim, kada osetite da im tu dobro ide, postavljajte i otvorena pitanja poput: „Koliko topao čaj želiš?“ „Kad bi želeo da odemo u šetnju?“ Situacije, u kojima deca mogu birati bez da ugroze potrebe i obaveze roditelja su neiscrpne u svakodnevnom životu. A izbori ne moraju uvek biti ispravni. Pravljenje grešaka je takođe dobar način za učenje. Važno je da dete zna da donosi odluke za sebe i da se ne plaši greške.
Nažalost, u našim tradicijama sloboda izbora nije baš tipična, već smo skloni nametanju svoje volje. Na primer, još uvek je uobičajeno da se dete primorava da jede ono što mu se stavi na sto i onda kad mu se stavi na sto.
Roditrlji koriste sve vrste tehnika koje su zapravo ili potpuno neuspešne ili neuspešne na duži rok, a kojima štete samopoštovanju svoje dece. „Ova kašika za mamu, ova za tatu…“, „Brrr avion leti…“, „Za svaki tanjir supe koji pojedeš, dobićeš po kocku čokolade.“. Ovakve i slične fraze dobro su poznate mnogim roditeljima, a mnogi su i svesni koliko su pogrešne, ali im se ne mogu odupreti. Drugi, koji su uznemireni otporom koji dete pruža, prelaze na direktne napade: „Sedi da jedemo! Vidiš koliko se trudim da vam spremam zdravu hranu!“.
Važno je biti svestan da naša deca ne mogu imati iste sklonosti prema hrani i da se ne igraju sa nama. Dobra opcija je da hrana, za koju smatramo da je dobro da je dete konzumira, bude na raspolaganju detetu tako da je može zatražiti uvek. Tako smo mi srećni jer smo sigurni da dete dobija zdrav obrok, a dete jer može da bira kad će jesti.
Naravno, postoje izbori za koje je dete spremno i oni za koje još nije. Sasvim je u redu da roditelj kaže: „Ja sam taj koji postavlja pravila i ne dozvoljavam vam da gledate u tablet više od sat vremena dnevno.“ ili „Kada prelazimo ulicu morate da stojite pored mene i držite me za ruku.“
Kad deca nisu u mogućnosti da sama biraju, oni menjaju sebe i svoje potrebe i uče da rade ono što drugima treba. Nakon nekog vremena, ova „saradnja“ može preći u drugu krajnost – otpor i neposlušnost, s kojima će dete odbaciti i zahteve drugih i sopstvene potrebe.
Da bi jedan mlad čovek mogao slobodno i ispravno donositi važne odluke u svom životu, poput izbora profesije i životnog partnera, prvo je neophodno da nauči da lako donosi manje važne odluke. Mali koraci u procesu sazrevanja su neophodni. Ako njih preskočimo, napravili smo nepopravljivu štetu.
Autor: Ivilina Zafirova, dečji psiholog