Deca, naročito kad su baš mala, uče oponašanjem. Onako kako se mi ponašamo kada imamo problem, ponašaće se i oni. To kako se mi nosimo sa stresnim situacijama i kako reagujemo na njih snažno će uticati na našu decu.
Kada roditelj udari dete, retko to čini u želji da ga disciplinuje i ostvari neki pozitivan efekat na njegovo ponašanje. Ako malo i razmislite, kako neko ko se oseća loše (a ako udarite dete, ono se mora osećati loše) može da se ponaša dobro? Udaranje je zapravo priznanje nemoći, nesposobnosti da rešimo problem na konstruktivan način.
To što na dete ostavlja ozbiljne psihičke posledice, nije jedini razlog da prestanete da udarate dete. Dajemo vam još 7.
1. Udaranjem detetu šaljete mnogo poruka a najsnažnija je – udarati drugog je ok. U prvim godinama, deca ono što im roditelj kaže ili što radi gledaju potpuno nekritički. Ako to rade mama i tata, znači da to tako treba. Potpuno je pogrešan stav koji ćete često čuti od nedovoljno edukovanih roditelja a to je da – ako detetu ne uzvratite udarcima na agresivno i nekontrolisano ponašanje, oni će sutra tući vas. Od toga verovatno nema veće zablude. Naprotiv, ako ste vi na svojoj deci primenjivali disciplinsku meru udaranja i oni će, u većini slučajeva, to sprovoditi na svojoj deci i bližnjima.
2. Dete koje je udarano ne postaje bolje: Udaranjem se dečije ponašanje ne popravlja, nego pogoršava (pa koliko ste puta čuli da neki roditelj kaže – ne vredi, i bijem ga, i on opet po starom!). Ako želite da se vaše dete ponaša bolje, ono mora misliti o sebi bolje, mora se osećati bolje.A da bi se to desilo, pozitivan impuls mora da krene od roditelja. Udaranje je potpuno suprotno onome što želite da postignete. Dete koje dobije batine oseća se loše i to pokazuje svojim ponašanjem. Batine i loše ponašanje su zapravo proporcionalni. A ako nisu, onda je to već još veći problem, jer znači da ste duh svog deteta slomili u potpunosti.
3. Udaranje umanjuje detetovo samopouzdanje: deca nemaju razvijenu samokontrolu (nemaju je ni neki odrasli), pa zato, da bi se dete dobro ponašalo ono se mora i osećati dobro. Ako dobije udarac po guzi zato što je, recimo, prosulo brašno, poruka koju dete time dobije je da je to brašno mami važnije od njega. Tada dete uči, to je tačno, ali nikako ono što biste vi želeli. Vaš cilj je, obično, da dete nauči da se pažljivo ophodi prema stvarima i da ne dira ono što ne sme da dira. Ali, umesto toga, dete uči da zaslužuje batine jer je loše. A kad veruje da je loše, dete se i ponaša loše. I onda je to krug iz koga se izlazi samo promenom stava roditelja. Dete ne može mnogo da učini samo.
4. Udaranje je odraz roditeljske nemoći i neznanja: roditelji koji ponašanje deteta kontrolišu udarcima ili uvredama na račun deteta, zapravo se osećaju nemoćno. Udarac detetu obično dolazi onda kada emocionalno nadvlada racionalno i vi jednostavno niste u stanju da iskontrolišete bes (zamislite, a to isto detetu branite!). A onda, kada shvate da udarci zapravo ne donose nikakav pozitivan efekat, osete se još lošije. Roditeljski autoritet nije isto što i strahopoštovanje. Dete ne treba da od vas ima strah, treba da vam veruje i da vas poštuje.
5. Udarci podstiču bes i loše ponašanje. Kada ih udarite, deca se osete poniženo. Za njih, to je čista nepravda. I verovatno je da će se tome opirati i zbog toga buniti. A ako se ne bune i trude da ponašanje koje vam se ne dopada isprave, budite uvereni da to nije zbog toga što je naučilo šta je dobro a šta ne, već zbog toga što se boji onog ko udara. A pitanje koje onda po logici stvari sledi je – šta će biti kad prestane da se boji?
6. Udarac po guzi može prerasti u zlostavljanje. Jednom kada presudite da je udarac po guzi legitimna disciplinska mera, lako, vrlo lako će se to pojačavati. Dete će, kao što je već pomenuto, postajati sve lošije, a vi ćete samim tim verovati da je zaslužilo i malo jače batine. Pa još malo. Pa još malo. Pa umesto ruke, dođe prut, pa umesto pruta kaiš. Ono što je počelo kao samo „bezazlen” udarac po guzi od kojeg detetu „ništa ne fali” postaje zlostavljanje.
7. Udarci nisu delotvorni: udaranje nije dobro ni za koga. Ni za dete, ni za roditelja. Ono stvara jaz između deteta i roditelja, širi krug nasilja i izvan porodice i pravi problem detetu u stvaranju bilo kakvih kvalitetnih veza u životu. Udaranje nije način jer ono ne podstiče lepo ponašanje. Zato, potražite druga rešenja. Počnite od – razgovora. I još razgovora. I kad vam se učini da više ne možete da ponavnjate, razgovarajte još. I, važnije od priče su – dela. Budite primer lepog govora, manira, ponašanja, pa tek onda to isto očekujte od svog deteta.
I upamtite – i ja sam dobijao batine pa šta mi fali, nije dovoljno dobar argument. Retko će ko za sebe priznati da mu nešto fali i retko će se ko zapitati da li bi u životu postigao mnogo više i bolje da je u detinjstvu umesto batina imao razgovor i razumevanje.