„Мама, да ли би волела да си мршавa?”
Моја осмогодишња ћерка поставила ми је ово питање. И то ме је потпуно паралисало.
Зато што ја никада нисам рекла да желим да „будем мршава” ухватила ме је помало неспремну. Али нисам билa потпуно изненађенa питањем, јер ме она гледа како вежбам и тренирам а и како говорим о здравој исхрани. Осим тога, и њен отац редовно одлази у теретану.
Док сам је нетремице гледала, знала сам тачно шта хоћу да јој кажем и коју поруку да јој пренесем. Ипак одгајам три ћерке, покушавам да их научим да никада немају комплекс од свог тела, да никада не треба да се осећају лоше због свог изгледа, или да се пореде са неким другим желећи да имају „туђе тело”.
АЛИ….
Желим да моје девојке цене своје здравље. Желим да гаје поштовање према својим телима и да буду поштоване од стране других.
Желим да мојим ћеркама здравље буде фокус и приоритет током читавог живота, да константно раде на томе и постану најбоље верзије себе, физички, емоционално и духовно.
Видите, моја деца никада неће запамтити колико склекова сам била у стању да урадим. Неће се сећати ни колико брзо сам трчала полумаратон, нити ће се сећати мог конфекцијског броја…
Али, они ће се сетити да је њихова мама била јака. Да је била жестока. Да је веровала у себе када нико други није.
И да је, иако је некад било лакше одустати, мама баш тад била најупорнија.
Желим да се моја деца осврну и кажу: „Због моје маме, ја нисам одустала.”
Дакле, без оклевања, нагнула сам се и погледала самоуверено у очи свог детета.
„Па, мама… је л’ би волела?”
„Не, душо. Мами није важно да ли је мршава или није. Мама жели да буде јака!”
Тада, она ме је загрлила и шапнула: „Онда и ја желим да будем јака. као ти.”
Извор: Huffington Post
Приредила: Андријана Максимовић